Slični ne postoje

Na sto vremena u nekom zamišljenom prostoru postavljena mašina melje uvek istu priču bez prestanka. Svakodnevica zeva od dosade, ulaz i izlaz suprostavljeni jedno drugom propuštaju između pametnjakoviće koji u džepovima kriju sujetne vetrove. Jer, ako ih puste ostaće u onom izmedju...
Slučajno zalutali u tom među prostoru rešavaju mozgalicu imaju li ulaz i izlaz dozvole za propusnice,
ili su samo okviri koji su zaboravili svoja imena, zbog godina, stresova ili ko zna zašto,
zbog čega su sad oni i kavezu...
Naravno svako ima pravo na svoje mišljenje, i svako može da sumnja, i svako ima pravo da se
u nečemu prepozna...
Svaka je naravno sličnost nemoguća jer u među prostorima slični ne postoje..

Odmaram umor

Vreme je da odmorim umor u zadatim rečima.
Šta da kažem?Ne mogu da lažem....Kako da kažem da me boli svaki damar kad ne osećam njegovo prisustvo u blizini, da me izjeda svaka noć koju prećuti sam, daleko od mene; ko zna s kojim ljudima provodi vreme, ko ga zasmejeva, ko rastužuje, naljuti…Ne umem da pišem kad ga nema..
Umorno se vuče vreme, ko nesreća i urokljivo breme u očima. Vetar što juri polupanim oknima
i šarke što pogruženo cvile ko kuče, kad obnoći pred vratima čujem samo...
Dok ispovedam svoju jadnu i nedostojnu dušu, gladnu i promrzlu tražeći nešto,boreći se, mahom bežeći,
 zamenjujem jednu iluziju drugom- ne bih li opstala,videla  nesaznatljivo i priznala nedorečeno. 
Reči ponekad tako malo mogu da pomognu,a opet njima osećam svaki drhtaj kao titraj,kao zvuk,kao melodiju,to su tvoje reči.
Nije tišina, čežnja je:
kad sat otkuca 4 i kazaljka dodirne drugu-
… Ja tebe nemam.

Obala

Lastavica,Breza,Ulica,Svetiljka,Koraci 

 Čezne za obalom kojom najradije šeta.To mu je staza sećanja i neke čudnovate energije koja ga nakon toga ispunjava.

Sela je na kamenu klupu uz obalu reke,koja se široko njihala pod talasima plovila.Sunce se pozdravljalo sa zapadom.
Pre no što koraci sna nasele široku krošnju vitke breze,nemirni vetar je zanjihao grane.Lastavica je visoko prhnula.
Žmirkava svetiljka smeštena do kamene klupe, označavala je vreme,koje se poklapalo sa oglašavanjem zvona sa obližnje crkve.
"Kako je tih sumrak " pomislila je.Udahnula je duboko svežinu.
Breza je ispustila bistru kapljicu,koja se skotrljala niz njenu ruku.
Čudesna sličnost sa kapljicom koja je zasijala u njenom oku,pred lepotom prizora.
Ulica obale, pružala se ka noći koja se brzo spuštala kao magla,nad rekom.

Moja najkraća priča

gust,opis,merilo,nigdina,srastao 

Opis stanja u kome se našao,teško je razumeti.Srastao sa njim,kao puzavica obavijao ga je ,bol.Koje je merilo intenziteta tog stanja?Gust dim ispustio je delom kroz nosnice a delom iz usta. Obmotana je zavesom dima nigdina iz koje nije video put.
 

Slika sećanjem

Razvijaš se u dobrom smeru,ostavio je poruku David na telefonskoj sekretarici!Da li?

olovka,bosiljak,puž,cipela,osmeh 

 Olovka u ruci isctava umršenu kosu i šrafira telo da dočara zlatno-slanu kožu.Kloparanje točkova zvuči kao kada puž češe kućicu o ivičnjak.
Pogleda kroz prozor. Zelena šuma visokih borova čiji miris smole,nadjačava onaj karakteristični miris koji nose u sebi vozovi.
Osmeh mu izmami prizor od niza ruševina srednjevekovnih utvrdjenja.
Odložena olovka zaigra medju prstima.
Bosonoga ostavlja tragove na pesku.
Tragove u srcu urezala je dublje.
Cipela na nozi doziva pokret.Škripa kočnica odjekne.
Na peronu devojčica i bosiljak u njenoj ruci.Ta sveta biljka ,štiti od zla!

Krvotokom sećanja

David mi je ostavio poruku:"Samo tako nastavi"...da li misli da je dovoljno dobro?

Vrata,Novine,Pesma,Želja,Snovi 

Vrata su širom otvorena.Nesnosna vrućina,bez daška vetra.Uzima novine sa stola ne da ih čita već da mu posluže kao lepeza..
Pogled na reku ,dubokim uzdahom , unosi mu miris zelenog taloga sa oboda čamca.
Da li će sa sutonom do njega stići pesma koja ga je vraćala u sećanje na njen glas,uvek iznova kada je čuje? To je bila pesma njihove ljubavi.
Uznemiren onim osećajem ,kada mravi trče krvotokom,hitro se pomerio u stranu.
Pokret ka paklici cigareta na stolu,zaustavio je na pola.
Dim bi pogoršao nesnosnu vrućinu.Ali želja za njim bila je jača.
Duboko je uvukao dim.
Drugom rukom je pokušao da ispravi neravninu stolnjaka.Bezuspešno.
Kao što neostvareni snovi pokrću kolone mrava koji paradiraju njegovim krvotokom sećanja.

Sećanje je lepo

ružičnjak,katalog,ljubomora,pokraj,šljunak

 Ležao je na plaži i slusao umirujući šum mora koji ga odvodi u san. Usnio je ružinjak čiji se kraj nije nazirao. Osvrtao se oko sebe, ali je pogled mogao da uhavti samo nepregledno, ravno, polje ruža. Ispred njegovog pogleda stvorilo se lice. Isprva mu je to lice delovalo nejasno, pogled mu je bio zamućen. Ali, u dubini svoje duše znao je da je ona, želeo je da bude ona. I bila je ona, raspuštene crne kose koja je lepršala na vetru, punih bledo-crvenih usana iz kojih je zračila toplota strasti, vlažnih crnih očiju koje su odavale dve reči koje je silno želeo da čuje sa njenih tako lepih usana, "volim te". Na mah se uplašio, ustkunuo je jednim dugačkim ali nespretnim korakom. Sada je imao jasniju sliku ispred sebe. Imala je na sebi crvenu haljinu pripijenu uz telo. Ličila mu je na devojku iz katologa sa savrsenom figurom koja reklamira odeću. Ispružila je jedan dugačak, elegantan korak prema njemu. Činilo mu se kao da ona lebdi. Ponovo se našla ispred njega. Pogled je usmerio na njeno desno rame. Zatim je pogled spustao niz njenu ruku i zadržao se na njenim prstima. Pogled je vrati na njene oči. Gledao je pravo u njih, gledao je u to "volim te" i osetio je kako vrhovima prstiju nežno dodiruje predeo iza njegovog uha. Osetio je kako se taj dodir širi niz njegov vrat, zatim niz kičmu, zatim... Probudio se, osetio je ispod svojih ledja hladan šljunak koji mu je naježio kožu na ledjima. Prebacio se u sedeći položaj i ispustio težak izdah. Bio je ljubomoran na njega, znao je da ga ona voli, da nikada neće biti njegova. Vratio se u lezeći položaj. Rukom je posegnuo za malim peškirom pokraj njegove glave i prebacio ga preko svog lica. Ispred njegovih očiju sada je bila tama.

Bojiš li se?

Ponekad moram dužu,kada mi ovakve reči zadaš..

koncert,slika,čaša,bekstvo,provalija

- Bojiš li se?
- Ne.
- Drhte ti ruke.
- Proći će.
- Nikada ranije ti ruke nisu drhtale pred koncert.
- Nikada ranije nisam svirao pred ovoliko ljudi. Ovo nije kao ranije.
Ako sad pogrešim, gotovo je. Ovo mi je poslednja šansa. Večeras sam na velikom ispitu, ako ne uspem, čeka me provalija.
- Sam si kriv što prolaziš kroz ovo. Imao si sve, svet je bio tvoj. Ali slava ti je udarila u glavu, a ti nisi bio spreman za nju, bio si nezreo, neiživljen. U rukama su ti češće bile flaša I čaša nego violina I gudalo.
Zovu te. Saberi se I kreni, moraš da deluješ odlučno, samouvereno, ne pokazuj strah I slabost. Nakon ovoliko vremena najvažnija je prva slika.
- Tebi je lako da pričaš jer ćeš ostati ovde iza scene, a ja... ja ću biti sam tamo, na pozornici, kada se podigne zavesa. I sve te oči će biti uprte u mene, samo u mene, kao u neku egzotičnu životinju u kavezu. Mene će detaljno da zagledaju, da krive glave, isturaju vratove ka sceni da bi
bolje videli ima li na meni tragova propasti... ima li ožiljaka... vidi li se išta o čemu bi mogli kad izađu odavde da pričaju. Pazi šta ti kažem, nisu došli da me slušaju, došli su da vide. - Baš zato I moraš da budeš smiren. Ne dozvoli im da vide tvoj strah. Sviraj kao što nikad u životu nisi, ne misli na njih, samo na muziku. Zar
si zaboravio, kad smo bili mali krili smo se na tavanu, a ti si tiho svirao da nas umiriš oboje, da učiniš da sve ono ružno nestane, da ne mislimo na ono dvoje pijanaca I batine. To je bila najlepša muzika koju sam ikad čula iako se mešala sa nesnosnom bukom koja je dopirala iz prizemlja. Tvoja muzika je bila naše bekstvo u neki daleki I mnogo lepši svet koji je bio izmišljen samo za nas. Seti se, to su nam bili najlepši trenuci.
A sad, izlazi na tu scenu zamisli da smo šćućureni na tavanu I da nas muzikom izbavljaš od mraka svakodnevnice. Izlazi I sviraj za nas.

Dobro je

dobro je,crveni kaput,veliki osmeh,cilindar,kopita 

 "Uh, ćuti, dobro je? Opet je vesela. Neće me danas psovati ". Obojica se nasmejaše. "Sećaš li se kad smo je prvi put videli? Lepa, zgodna, a onaj crveni kaput kao saliven na njoj, štiklice, čarapice, ma sve na svom mestu…Gledali smo u nju širom otvorenih očiju, kao da gledamo u neko od svetskih čuda. Dok je prolazila pored nas zatreptala je onim zelenim okicama i uputila nam veliki osmeh. Ja i ti kao dva mutavca. Počeli smo da se osvrćemo oko sebe misleći da se nekom drugom osmehuje". Prasnuše u smeh. "Sećam se da si se okrenuo prema meni i rekao mi da mi zavidiš što sam slobodan, da je dobro što nemam devojku kao ti pa mogu lepo u akciju. Nasmejao sam se i rekao ti da sam zaboravio da navučem frak, nataknem cilindar na glavu. Ona mi je nekako više išla uz takvog muškarca. Znaš ono dubok naklon, rukoljub…Nisam ni sanjao da mogu baš ja da joj se dopadnem. Izgledali smo kao bitanga i princeza. Kada si me onog dana naterao da joj pridjem pomislio sam da će pasti šut- kopita, znaš već gde, kad zamisli ona pristade da “ krenemo” i eto nas već dvadeset godina zajedno. Doduše od one vragolanke u crvenom kaputicu pretvorila se u crvenog zmaja. Čim zine, bljuje vatru. Mada, neka , volim je ja u svim mogućim izdanjima. Ne znam šta bih bez nje, život mi je ulepšala. Idemo sad, razlaz prijatelju moj. Svako u svoje gnezdo. Vidimo se sutra!

Eh,Dale,Dale,podsetila sam se...

Džek

Eto mene..Malo sam preskočila kojim si mi rasporedom zadao ali nema veze,sve su tu..

jutro,plamen.novčanik,kreda,mrak 

Opet je kiša pokvasila ulice Londona. Mrak se duboko uvukao između krovova kuća i popalio svetiljke koje su se jedva nazirale u magli.
Noć kao da je suviše tiha u odnosu na prethodnu ako se izuzme poneki bat koraka što hodi po mokrom trotoaru.
Ding-dong, ding-donng....otkucavala je ponoć na Big Ben-u. U to, jedna mračna prilika u crnom kaputu i šeširom, zaustavi se po sredini ulice, krenu upaljač da zapali cigaretu.
Plamen mu osvetli neobrijano lice sa poddignutom obrvom što je pikirala na skazaljke tog velikog časovnika.

--Vreme je - pomisli. Zatim izvadi veliki novčanik iz džepa, smireno ga pogladi brišući poneku kap kiše sa
glatke kožne površine, a fotografija žene koju je naknadno izvadio iz njega, bila je požutela, crno mastilo kojim je bilo nešto ispisano u gornjem uglu,
razlilo zbog velike vlage u vazduhu.
U glavi mu je zvonilo : "Ona je sledeća..." i krenuo je prema jednoj kući od crvenih cigala, uobičajenom za englesko podneblje. Vrata su bla otključana. Ušao je.

Prošlo je nekih desetak minuta kada je izašao nečujno kao duh, svestan da jutro neće skoro a ovaj kvart će tada vrveti od policije.
Opet je pripalio cigaretu. Kreda mu se belasala u ruci kada je ispisivao na zidu kuće :

Voli te tvoj Džek

Onda je nestao u tmini, ostavljajući oblak duvanskog dima kako pleše sa gustom, londonskom maglom ispred vrata žene sa fotografije. 

He,he,opet muški rod...

Odlazak

Naravno da sam sasvim razumela Davidove želje,i evo ovde dajem obećanje,sve što mi je zadao izvršiću.Jer Dale je najbolji drug,i želim da mu ispunim želju.Eh,samo da li ću biti toliko hrabra da ih na drugačiji način objavim ,ne znam.Ne smem to da obećam.

podne ,ručak,zemlja,suša,odlazak 

 - Da li znaš šta je rudnik?
- To je tamo gde rade patuljci!
- Aham, a šta je podne?
-To je kada se kazaljke zagrle i gledaju ka nebu i mole Bogu, procvrkuta kao iz topa maleni mišonja
- Dooobro, a šta je sreća?
- Sreća je kada ja ljubim taju! ...........

Koračasmo tako nogu pred nogu i čavrljali o pametnićima( to su " pojedene mrvice koje je Ivica ostvaljao") to stigosmo do igraonice gde nas je čekao
ručak iznenadjenja ..na svim stolovima su bili pokriveni obroci nekim šeširima u boji i trebalo je da recituješ brojalicu i ideš oko stola-pa se onda pokaže koji je tvoj šešir.
Na sredini stola je bila prelepa cvetnica u saksiji čija je zemlja vapila za vodom.

- Mili, šta je suša? zapitah nestrpljivog drugara koji je već hteo da uzme svoj šešir i zgrabi ono sakriveno, koje je mamilo mirisom najfinije pice sa šunkom i puno kačkavalja
- Kako ne znaš? čudio se moj junak
- To je kada si jaaako žedan i male ćelije u tebi ne mogu da plivaju , procvrkuta
- E, onda hajde da zalijemo ovaj cvetić pa da nam podari najlepši osmeh? Važi?
-------
Često se vraćam ovim i mnogim dragim čavrljanjima koja mi vrate raspoloženje i veru u mladost, u vrednost
jednostavnosti odgovora , koje samo mladi mudraci, neopterećeni, mogu da podare.
- A odlazak, šta bi to bilo?M?
- To je kada odeš da tražiš svoju zvezdu a iza tebe ostane sjajan trag!...

More

Sprema se na krstarenje pa mi zadaje reči koje ga asociraju na more,a i na...
sidro,beton,koral,zvezda,lim 



Prekookeanski brod "Romana" je isplovljavao večeras u 21:30h, i trebalo je biti u Pacifiku negde oko ponoći.
Putnici su već bili smešteni, prtljag spakovan, kabine su žagorile od mnoštva glasova. Sidro je samo čekalo da bude podignuto,
a posada spremna. Kapetan na kormilu baci pogled na sat. Skazaljke su pokazivale da će se brodska sirena za polazak oglasiti za nekih pola sata.
Beton na pristaništu je bio umoran od koraka putnika koji su ceo dan pristizali, i sad je mogao da odahne.

Odjednom se začu neki vapaj, koji je dolazio iz pravca ulaza broda. Bila je to sredovečna, žena u plavoj haljini, sa jednim manjim koferom
koga je podigla iznad glave gore i vriskala: "Molim Vas, molim Vas, pustite me, pustite me unutra !!!" Lim na zatvorenim,
ulaznim vratima ove ogromne krstarice, odzvanjao je pod njenim paničnim glasom. Namršteni kapetan je još više nabrao čelo kada je video da je zakoračila
prema ulazu ne gledajući da se može stropoštati u more jer su stepenice odavno bile podignute.

Žurno dođe do prozora i povika joj : "Stani luda ženo, kuda ćeš, pašćeš !!??"

Onda vide da nema druge i naredi da se otvori ulaz. Ona sumanuto jurnu unutra sva drhteći i plačnim glasom punim zahvalnosti
stade obasipati dva moranara koji su je prihvatili unutra. Ali avaj, ono što je usledilo nakon ovih scena, kapetanovo lice se
smrznulo u žestokom grču. Pucanj iz pištolja je bio toliko silovit, da su morska zvezda i crveni koral od keramike na njegovom stolu
zazvečali i poskočili od tog zvuka.

Bilo je očigledno da putovanje neće odpočeti na vreme.

Smeh i cika

Nevreme,grane,konopac,cika,smeh 

 Napolju je bilo jako nevreme, vetar je snažno duvao i u srce uvlačio neku stud. Otac je došao mokar i bled, na licu mu se ogledala tuga. Oluja je polomila voće, one mlade krhe grane što su se spremale na rod. Videlo se da ga boli, kao da mu je neko polimio prste i ubio bližnjeg svog.
U skromnoj kući vladao je muk, to voće nam i jeste bilo rod. Puno je truda i znoja bilo uloženo u njega, ove godine je trebalo da od njegove prodaje seja Zvezdana ode na školovanje u grad.
I šta sad, jedna olujna noć kida sudbine, ko mlade grane i baca ih niz vetrometinu života.
Odnekud je maleni Žarko doneo komad konopca i sa Helenom počeo da se igra njime. Na dečjim licima brzo zaigra osmeh, uskoro se igri priključi i Tijana i igra preraste u više od toga u borbu protiv nevremena u lek polomljenih grana i studenih srca.
Znala je Zvezdana cenu oluje, znala je ali nije htela da se preda, njene su grane jače od oluje i njena sudbina nije list na vetru. Polubila je oca i uz osmeh se pridružila preskakanju konopca u inat oluji, kuću osvoji cika i smeh.
Te godine je Zvezdana bila najbolja u školi i dobila je stipendiju, njene grane dobile su plod, plod koji nijedna oluja nije mogla da obere. Otac je bio ponosan i dok je njegovo voće ponovo raslo u starom plakaru krio se konopac. Tu ga je Žarko sakrio za neku novu oluju.

Napuklo srce

Eto mi novih reči.Kako se samo ne zabuni pa mi ne zada iste?

patos,ozon,krevet,uzde,hod

 Sreten je bio pametno i spretno dete, vrlo je rano prohodao, a da nijednom nije poljubio patos. izrastao je u lepog i načitog momka koji je plenio devojačku pažnju. Ali Sreten je imao još dve velike ljubavi u životu, frulu koju je dobio na rođenju i nebo po kome je sanjao da plovi. Ništa ga nije ispunjavalo ko miris ozona u tom plavetnom beskraju uz nežne zvuke frule. Odlučio je postaće pilot, avion će postati njegov at, kome će čvrsto držati uzde dok hodi u nebeske daljine.

Te noći majku Jelcu u krevetu je zatekao zvuk sirene, a u daljini kao da je opet čula onaj zlokobni zvuk frule iz svog detinjstva. Sreten se među prvima vinuo u nebo da brani otadzbinu od neprijateljskih bombi. Kada mu je ponestalo municije, znajući da ne može da sleti krenuo je ka grupi neprijateljskih aviona.

Delove oborenog aviona pronašli su nedaleko od njihovog luga, ali Sreten nije pao ostao je tamo gore da zajedno sa svojim ujakom brani otadzbinu.
Kada su doneli njegove stvari u vojničkoj torbi pored pisma, majka je našla i frulu. Pogledala je nežno kao sina i brata i poljubila tri puta, a onda je bacila u vatru da više nikada ne zasvira. Njeno srce nije izdržalo, napuklo za bratom, prepuklo je za sinom, kada su je sahranjivali nije se čula frula.

Trag

oko,talasanje,vijuga,čaša,dinamika


Ponekad, kao sad, teško je uočavao Čoveka u sebi usled dinamike kojom ga je ubijao.
Ponekad, kao sad, video bi tog čovek kako se davi u čaši viskija.
Ponekad, kao sad, kada bi napregnuo sve svoje vijuge, zapravo podavljene ostatke koji se još bartgaju, mogao se setiti nekih sekvenci tog čoveka kad je bio Čovek.
Ponekad, kao sad, viskijem natopljeni moždani patrljci koprcaju se i mahnito talasaju u svakoj čaši.
Ponekad, kao sad, po milioniti put, u oko uma mu stade lik sadašnjeg čovečuljaka ogledajući se na dnu milionite čaše.


Eto vidiš prihvatila sam i da danas napišem dve.Znači potpuno si me zaokupio.Svidja mi se igra!


trag,pismo,dlan,česma,devojčica

 Trag njen pratio je. Osećao je u vazduhu da je tuda prošla. Osećao je i znao da će je naći. Pismo koje mu ostavila na stolu još mu je njenim glasom odzvanjalo u glavi. Kao da ga ona glasno čita onim svojim baršunastim glasom kojim mu je sve govorila, ravan, ne talasajući. I ljubav i mržnja, sve je bilo rečeno istim tonom....ravnim baršunom. Stezao je dlanove hodajući ulicom nemogavši da odagna taj baršun iz svoje glave. proše pored gradske česme . Neka devojčica mu prepreči put. Nije ni bio svestan odakle je iskočila. Izvivši telo u poslednjem sekundu uspeo je da se ne sudare. Stisak ruku na tren popusti, pa se opet glas koji čita pismo javi i pesti se stegnuše. Prošla je ovuda, znao je to. Osećao.
U daljini vide njenu siluetu. Potrča.
Stigao je.
Pesnica se podiže i udari ženu u potiljak. Ona pade, a on nastavi da je udara pesnicama kao maljem dok ga je po mozgu udarao njen baršunasti glas....

Postoji li?

Eh,Dale baš si me bacio u razmišljanje...

obećanja,zadnje dve godine,knjiga,meso na žaru,povratak 

 "Nikada ne reci nikad"..
zaboravi se na tu floskulu i obavezno padamo na "ispitu o zabludama".
Striktna obećanja sebi ili drugima koja daju lažnu nadu, liče na obavezujuće izbledele pečate kojima zamagljujemo neuspehe i kojima se vraćamo
kao analitičari ciklusa našeg trajanja u toku zadnje dve godine pred odlazak u novi Svet.
Knjiga našeg bitisanja ispisana je u inkarnacijama i sada smo samo nemi posmatrači horora o dešavanjima koje neki ozloglašeni istoričar režira, neko vreme nametnuto
koje niti smo hteli, birali, a najmanje zaslužili da nas tretiraju kao istrošenu bezličnu tvorevinu, kao meso na žaru najstrašnijih manipulacija zarad stvaranja "čiste-odabrane" civilizacije.
Kako izbeći žig zveri i najaviti povratak Čoveka, slobodnog da misli, diše i živi?
Sudbina? Ne postoji...

Malo drugačije

Pokušaću i ovako od zadatih reči:
kletva,kutija,udica,poljubac,vrba

Slika prva

Silinom svojom, od Prirode mu datom, pokreće grane, svija, zavija, a one, cvile. Mahnito baca nežne grane žalosne vrbe koja obalu reke već decenijama krasi. A ona.....cvili jer lomnjava boli. Jauk svakog lista kletvu pronosi niz reku, uz reku, već gde joj glas bude odnet da umre. Za zemlju uhvaćena za vek, kao udicom koju ne može iz srca da izbaci, nepitana, samo može da čeka olujni vetar da prođe, i da se seća kako je nekad, umeo da joj lagane poljupce daruje. Nekad, dok ga ne uhvati bes uništenja.

Slika druga

Sivom, samotnom obalom prolazi čovek. U ruci steže malenu kutiju od vrbinog drveta istesanu. Drugom pridržava kapu koju pobesneli vetar uporno pokušava da skine sa njegove odavno sede, proćelave glave. Silina besa vetra se ogleda na njegovom licu. Zaustavlja se ispred vrbe koja jeca nesvestan da ga ona gleda. Pogleda prazno u daljinu, u sivu reku, podiže ruku i zavitla kutijicu u vodeno, živo sivilo.

Slika treća

Napuštajući ruku, kutija ispusti vrisak koji ču samo vrba. Obe nepitane...Vetar je nastavio da divlja po obali, po licu...

Pomešano

sećanje,bolnica,povratak,ljubav,plemenitost 

Ovaj konačni povratak kući za nju je značio mnogo više, i nije bilo samo puko pakovanje kofera i trpanje
starih fotografija u džepove pred put, onako nervozno i užurbano jer će da zakasni za prevoz, ovo je bilo sažimanje prošlosti i budućnosti
u sadašnjost, kao kad časovnik poklapa svoje skazaljke tačno u ponoć. Nešto što je bilo neminovno, neizbežno i pomalo bolno,
jer se trebala upravo susresti sa svojom sadašnjosti koju je bila izgubila iz vremena, a sećanja su bila suviše jaka.

Još jedno jutro, još jedna odluka. Nemo je zurila u već spakovane putne torbe pokraj širom otvorenih vrata svoje male garsonjere,
i hiljadu pitanja a nigde odgovora. Šta će zateći kada kroči na tlo gde je provela svoje detinjstvo u tom uskom dvorištu sa velikom trešnjom,
baštom prepunom cveća, ogoljenim stubićima zelene ograde sa kojih se verovatno farba bila i oljuštila? Da li je još uvek ostao topao miris
kolača od vanile što joj je majka pekla nedeljom? Da li je njena prva ljubav iz detinjstva tu negde u blizini,
sa svojom tršavom dečačkom kosom koja se smeši pored plota i nudi joj stidljivo bombone?
Hmmm...utopija sećanja, rasekotina u vremenu, želja zapisana u dnevniku pred spavanje ? Sve u jednom, nijedno u ničemu. Samo
tragovi, blede stope koraka koji su obitavali po blatnajvim snovima detinjstva, gde je plemenitost ostala zarobljena zarobljena
u glibu mokre zemlje ispred kapije svoga doma kada je krenula daleko u svet.
Samo je jedno znala sigurno, a to je da se ne želi sećati oštrog mirisa bolnice gde je poslednji put videla svog dedu kako ostavlja svoj život u zagrljaju belih, bolničkih čaršava.
Vreme je, treba krenuti, a koferi nisu nimalo laki i treba ih odvući do železničke stanice. Ali jaka je ona,
ruke su joj osnažile godinama uporno grabeći svoje parče neba sa komadima očaja koje ostavlja u svom malenom stanu.

Priznao je sa osmehom

Da,priznao je sa osmehom da je romantičan,ali i da mu se i dalje svidjju te male kratke priče.Treba mu verovati.On je završio te škole.Kaže najteže se u kratkoj priči ispriča trenutak.

milost,pogled,čovek,ključevi,put


Ostavština koja je čekala zatvorena u malenom kovčegu na stolu starog advokata prosto je naelektrisala vazduh u toj prostoriji visoke tavanice. Pogled tog čoveka lagano je klizio po pristnima. Na njihovim licima čekanje je ostavljalo različite tragove. Iako je već davno prešao polovinu svog životnog puta , uživao je u ovakvim situacijama kada je bio ponosni kontrolor situacije. O da, uživao je u tome. Po malo sadistički, i naravno da je bio svestan psohološke prirode tog svog osećaja, ali i njegove jačine kojoj se karakterno slaba priroda nije mogla odupreti. Bar na kratko je bio gospodar tuđe sudbine. Ključevi su bili kod njega. Ti treni, nisu imali nikakve milosti prema ljudima koji su čekali otvaranje testamenta...ni trunke. Bili su to oni momenti kada je bio Bog, pa makar i ovako sedeći za prastarim stolom, u kancelariji sa visokom tavanicom, bezličnoj, sivoj, on, sićušan čobek na samom zalasku svoje advokatske karijere....on, vlasnik saznanja da u kovčežiću nema ničeg do starih slika. Uživao je.

Uputno

kreacija,maslina,jama,hleb,beleg 

Šetao je tako u svojoj beloj odori, pognute glave i zamišljena čela, između drveća maslina što su povile grane otežane plodovima,
kad mu se najednom ispred zamućenog pogleda od misli, ukaza nekakva jama koja sinoć nije bila tu. Da, siguran je da prošle večeri
tu nije postojala, a u svakom slučaju, učenici bi ga obavestili, tek što su malopre podelili hleb i vino na njihovoj redovnoj večeri, na proplanku sela.
S'obzirom da je nekolicina njih uvek pre svetog obroka obilazili maslinjak, morali su znati za ovaj slučaj.
Pažljivo je prišao rubu zjapine, dovoljno velike da se smesti par volova sa zapregom, i taman toliko duboka da se iz nje ne može slobodno izaći,
ali ipak, pogled je mogao da dosegne šta je bilo na dnu. Naravno, nije bilo ni volova ni zaprega, već se u njoj belasao poveći kamen u obliku pentagrama.
Mrak je već pritisnuo valjano, ali mesečina je otkrivala beleg na tom kamenu, bolje reći žig od nekakve crvene boje,
koja se još uvek cedila preko kraka pentagrama...lepljiva i kao još uvek topla.
Nije bilo potrebno mnogo vremena da shvati čije je ovo kreacija. Poznati znak, broj, zadah zveri iz ove rupčage.
U svom tom magnovenju, podigao je glavu prema paperjastim oblacima izgovarajući : " Oče, daj mi snage !" ,
kad se iz dubine začuo glas, a potom grohotan smeh, sa rečima : " Nastaviće se... ! "

Ona je reka

mir,staklo,šaputanje,miris,zanos 

 Ledeni vetar je fijukao noseći svojim hirom svelo lišće. Pravio je nove gomilice, mrvio, sudio lišću.
U nekom svom zanosu, koji je često hvatao poslednjih meseci, hodala je obalom ne osećajući hladnoću. Da, takav je bio taj zanos. Hladan kao staklo, ledeniji od ovog vetra što je samrtnički zavodljivo šaputao lišću. Miris smrti je bio oko nje.
Uhvati je odjednom silan umor. Sve je to od ovih lekova i bolesti što jedna drugu izazivaju....bez kraja. Sede na izanđalu klupu, sama sa vetrom koji je ubijao lišće i rekom koja se sitno meškoljila od udara nasilnika. Ali, reka je bila jaka, suprotstavljala se, borila. Lišće je bilo slabo, nejako......predavalo se silini smrti. Prateći jedan list, u pogled joj dođe komad stakla što ležaše na zemlji. Čak i njegove ivice nisu mimoišle taj list...oštice posekoše slabašnu lisku na pola.
Uze u ruku taj prljavi ledeni komad providnosti....i oseti se kao onaj suvi pocepani list. Zapara po naddlanici.....pa po drugoj. Crvene kapi padoše na još par listova što ih je oko njenih nogu mlatio vetar. Zanos postade još zanosniji....sklad još skladniji.....nije osećala vetar, nije je bilo više briga ni za lišće ....samo je bila jako umorna i želela je mir.....borila se za njega kao reka...jer ona je reka.

Mislim on je romantičan

 Znate šta,ovo što je osmislio moj najbolji drug David i jeste postalo zanimljivo.Kako se vama čini?

pesnik,dripac,šuster,svadba,prasak 

 Odnekud se čuje " Nekako s proljeća..." poznata sladunjavost dira po klavijaturi davnina..razbudi onaj nemir i priziva zablude..
Uštine neka seta, maglina i vizija:

"Znam,mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene...
i srece moje"

pesnik glasom škripavog otvaranja teških crkvenih vrata,dripac, deran i lološ..a ikona..
Amika.
Ni nižeg čoveka ni većeg duvandžije a bogami ni većeg šustera za popravku hodalica po visinama najlepših iluzija a i istina
tako pitkih i jedinstvenih,životnih kao malo ko da je mogao to da sroči.
Sretoh ga jednog proleća na Avijatičarskom naselju gde je živeo u svojoj grobnici od depadansa
u kraju gde su cigani pevali za kintu i cigaru a kada je svadba to se skupi najbolja muzička elita - banda, za trube klariinet violine gitaru i bas.
milina i gušt za šetnju kumašina po astalima uz prasak pušaka iz svetskog rata i po kojeg dobro očuvanog Valtera.
Večito dete sa porukama mesije, bude i Boga..

"..esi l' čuo da ce sutra padati dinari s neba?
- Nisam.
A je l' veruješ da ima tica što donosi kolače?
- Ne verujem.
Jesi l' čuo da ima negde gde je stalno leto?
- Nisam.
A jel' veruješ da u radiju žive mali ljudi?
- Ne verujem.

Pa marš onda iz našeg sokaka kad ne umeš da sanjaš.
Da te pokrljam na pola, kao lebac!
Eto! "

Konačno...

Konačno,odao mi je priznanje.I on smatra da mi od ruke ide pisanje u trećem licu ili muškom rodu.Bravo ja!

Oganj,Smiraj.Ograda,Smeh,Ogledalo 

U daljini je pucalo nebo..
prekrasno prelivanje tirkiza dana i indiga noći tek bi lomio oganj u tragovima krvavih prskutanja i zlatnih linija ispletene čipke sunčanih zraka u odlasku.
Naprosto je sve utihnulo u iščekivanju raspleta grča sutona i dana koji je eskalirao bleskom i ekstazom spremnom za smiraj.
Trebalo je biti spremnim za prizor koji hipnotički parališe sve pulsere i doziva sile tame i Mesečev ples da zgasnu vatru nebeskih ograda koje je teško izbeći
bez praznine gubiatka, nestajanja i zaborava koje lukava Luna najavljuje.
Prasak zapara drugu stranu neba..
neko komešanje, kao dete kada se buni i negoduje jer traži pažnju..kao prepun balon iskrica koje bi da polete,,kao kovitlac u plesu sa maramama i vešom na štriku
možda će kiša orositi kikotav jedvačujan smeh kasnih šetača sa druge strane ogledala vaseljene..tamo negde, gde je mir praznik za dušu
možda će i san dobiti boju želje ove noći kada te zagrljaj ušuškanih svilenih sanja poljubi onako kako se želelo oduvek, onako kako ti to umeš...onako..dobro.. 

Istraži

Šampanjac ,Detektiv,Crna Udovica,Drugi čovek,Prevara

Ove reči koje mi je zadao dragi Dale,proizvod su njegovog duševnog stanja.Nešto mu se desilo u vezi sa njima.Pokušaću da razotkrijem pričom.


Otvorio je šampanjac. Čuveni detektiv je rešio još jedan slučaj prevare.U početku nije sumnjao u nju. Opčinila ga je još pri prvom susretu. "Crna Udovica" sa licem andjela. Visoka, dugonoga plavuša, gracioznih pokreta ... Bilo mu je teško da prizna da se ozbiljno zagrejao za nju. Na kragni košulje koja je ležala prebačena preko stolice , jos uvek su stajali tragovi njenog, kao krv crvenog karmina. Uzdahnuo je glasno. Setio se te poslednje večeri ,njenog vrelog daha, strasti...Zapalio je cigaretu. Razmišljao je o tome kako ga je perfidno i podlo navela da poveruje da je sve to učinio neki drugi čovek. Kako je samo ispao naivan, osećao se kao uspaljeni klinac. Sve joj je poverovao, čak i to da se zaljubila u njega , a za nju je to bila samo još jedna igra, još jedna prevara. Stajao je u oblaku dima, lagano ispijajući poslednje kapi šampanjca. Nije želeo da misli na nju ali ... Gledao je tupo u vrata od kancelarije .Tako je želeo da čuje zvuk njenih potpetica , da je zagrli, da oseti miris njene kože..." Neka je prokleta!" Uzviknuo je dok je napuštao prostoriju.

Sve slatko...

E ovo su prave reči za mene.Od njih bih mogla da napišem bezbroj priča.

Med,Usne,Znoj,Vihor,Prah 

 "...Njene usne, slatke kao med, ljubile su me do zore. U vihoru strasti, sjajni od znoja, grlili smo se...."
Blagi bože, kakva je ovo bljuvotina od priče. Svašta ima na ovom internetu
Gore od fifti šejds of gej. A i ja, mislim stvarno, mogu li biti dokonija....
huh... mislim da je vreme da pokupim ostatke šećera u prahu sa stola (vanilice su bile divne), da se okupam i da odem da spavam. Ko zna šta ću sve biti u stanju da kliknem ako ostanem duže budna...

Neprimećen

cigareta,duvan,mesec,klupa,vrana 

Klupa je prazna.Kao da čeka baš njega pod večitim nebom nedoumice.
Ne, sešće na truli čamac,koji se blago ljulja na vodi.
Možda će nastaviti san koji se juče ogledao u zelenkastoj vodi,dok se mesec šepurio nagošću punog sjaja.
Uzeo je duvan iz kutije.Omirisao ga.To čini svaki put kada ga stavlja u lulu.
Cigareta mu nije prijala u kombinaciji sa kašljem koji mu je potresao telo,sve češće.
Zatvorio je oči.
Umesto predela koji je počeo da se oblači u boje rane jeseni,ugledao je dugačak tunel svoje tuge.
U koji dan će se sve završiti?Kajanje,sećanje,promašenost.!?
Šuštanje lišća otvorilo mu je pogled.Vrana sa kestenom u kljunu tražila je skrovito mesto.Na njega čak ni ona nije obratila pažnju.

Šarenica

Sviđa mi se reč šarenica.Od nje svašta može da se tka,na belom papiru,vezenih slova.
Kao od  reči :čempres,semafor,kišobran,vino,bubanj


Obuze me neka želja da se ponovo vratim na to mesto, da vidim čempres, naša imena urezana u njemu, uokvirena jednim nepravilnim srcem koga je njena drhtava ruka, te, poput naše strasti, vrele letnje noći, urezala u čempres. Čempres pored koga sam se nadao da ću je sresti; čempres koji je značio nju i našu ljubav. Umesto njega, sada je stajao semafor na mestu na kome sam proveo onaj trenutak koji vam, nakon svršetka, postane sinonim za sreću, potsetnik da život može biti lep; postane vam neophodno pomagalo u životu poput kolica jednom paraplegičaru. Osećao sam da bi nestajanjem tih sećanja nestala i moja sposobnost da živim, dišem i radujem se. Možda sam se zato vratio tom mestu - iz neke blesave predrastrožnosti da sećanja ne iščeznu, kao da je to bilo moguće. Stajao sam tako, jednom rukom držeći kišobran, drugom pritiskajući srce koje je kucalo poput kakvog bubnja. Ne znam zašto se toliko uzrujala ta stara drtina; zar je zaista verovala da će nakon toliko godina naći svoj, drhtavom rukom urezani lik, u tom čempresu, na čijem je mestu, tu, pored semafora, na mokrom trotoaru, stajala mrlja od vina u obliku nepravilnog srca. U tom savršeno ili potpuno pogrešno isplaniranom trenutku, mokrom ulicom prođe jedan auto i u njemu jedna pojava na koju me seća stari čempres, na čijoj je kor, domah iznad mog, bilo urezano njeno ime. Udarci bubnja su usporavali, a ja, pre nego bubnjevi potpuno utihnuše i nastupi muk i tama, uspeh da izustim promuklim glasom još jedno Draga, volim te! A ne znam gde da udenem kišobran...
Priča je možda malo kliše, ali je nisam toliko loše uklopila. Bilo je interesantno,pisati u muškom rodu.

Priroda kao život

Posle onog teškog zadatka,dodeljen mi je lakši.Zato što volim prirodu.O umetnosti i da ne govorim.
Štafelaj,Otoman,Zebra,Simbioza,Zaleđina

Opet čas slikanja.
Postavka kao i uvek - sredovečna žena sedi na ofucalom otomanu, pogrbljena i zagledana u daljinu, ruku položenih u krilo, a pored nje sto sa raznim predmetima.
Da li će se postavke ikad promeniti? I da li će ovaj štafelaj ikad prestati da se klima? Stvarno bi bio red da nabave neki štafelaj sa radnim stažom manjim od 20 godina.
Gubim strpljenje, više ne mogu ovako da radim. Treba mi nešto inspirativnije, inače ću se ugušiti. Pokušavam iznova i iznova da smislim nekakvu priču iza ovog tupog lica modela, pokušavam da mu unesem boje, živost, linijama dajem oštrinu ne bi li uobličlila nekakav smisao u zaleđini. Ali smisla, naravno, nema. Kao ni zaleđine.
Volela bih da je zadatak da ovaj put slikamo crno-belo. Pitam se kako bih to doživela. Samo crno i samo belo. Nikakva siva, nikakva boja. Kako bih onda osmislila modelov lik? Kakav bi karakter imala? Koja bi od te dve boje preovladala?
Znajući sebe, pretpostavljam da bih pokušala da obe boje uravnotežim, da napravim savršenu simbiozu, da bela služi crnoj i crna beloj. Kao.. jin jang... Ne, to je kliše. Kao... Kao zebra.
Da, kao Zebra.
Mada, šta se i ja ložim i tripujem umetnost. Kao da su zebre iole zanimljive životinje.
idem ja kući.
a ova slika neka se nosi.

Kre...kre..

Ne volim žabe,a namerno mi je dao tu reč,a ne volim ni opozicija.To me asocira na temu iz života u koju se na sreću,ne razumem.
Cigo,Žaba,Klarinet,Kabinet,Opozicija 

 Hladan vetar duva, onako….povremeno, tek da podseti da je zima. Završila sam posao koji donesoh kući. Izlazim u dvorište da odmorim. Volim to. Potrebno mi je. Psi kao po komandi kreću zamnom. Širim ruke I hladam vazduh prolazi kroz rukave duksa, kroz nogavice. Osećaj hladnoće me stresa, ali oživljava utrnule nerve. Sklopljeni kapci donose odmor oku. Noć……hladna i umorna. Sedam na stolicu na tremu na koju prvo stavih jastuče sklonjeno u letnju kuhinju kako bi preživelo Maru Opajdaru.
Povlačim dim, otpijam maleni gutljaj vina I duboko uzdahnem. Dani su kao pokretne trake. Čujem klarinet iz komšiluka. Tiho šetaju tonovi među krošnjom borova. Odjednom, Ciga prolazi ulicom vičući nešto…..Pijan je i psi su iziritirani. Nakostrešena dlaka i lavež remeti mir noći.
Teturava prilika odlazi te se tišina vraća. Mara mi uskače u krilo I taman uspe nekako da se smesti, jer prevelika je, ali ako se potrudi, ipak može da se smesti, kad joj pažnju privuče Mrki koji nešto na zemlji znatiželjno gleda. Oranž-bela dama hitro iskače iz mog krila I u deliću sekunde je kraj nemačkog ovčara. Žaba isprepadana njima dvoma odskakuta dalje. Oni, par trenutaka gledaše u pravcu odlaska malene dame, pa krenuše dalje da njuše vazduh. Vetar donosi mirise i ko zna kakvu priču priča psećim nosevima.
Misli mi putuju, slažu naporan dan. Stres, nervosa, kombinatorika, organizacija. Umorna sam….jako umorna, toliko da ne mogu zaspati. U glavi, kao u kabinetu, ta umorna i uporna misao “moram” je predsedavajući. Misli trče, razne, ljute, nasmejane, ozbiljne, uplašene, zezatorske, radne, brižne, strasne, ljubavne. E, ove poslednje dve vrste, dođu kao opozicija po službenoj dužnosti vladajućoj stranci iz koje je predsedavajuća. Opozicija kao i svaka opozicija, mora da udari kontru inače više nije opozicija hahahaha

Postaje mi hladno, te viknuh “bebe, kupatilo” i moje dve ljubavi krenuše pravac u kupatilo na brisanje šapa. Nakon toga će se izvaliti, Mrki na podu dnevne sobe, a Mara u fotelji. A ja, sedam da zapišem ovo, da ispijem ćašu vina do kraja, pa da odmorim umor.

Okačeno sećanje

čajnik,knjiga,zvuk,čiviluk,lula 


 Gligorije se opružio po starom kanabetu dok je metalni čajnik na plotni razgorele peći poskakivao
i zveketao poklopcem nagoveštavajući da je voda ključala. Nije se mnogo obazirao na taj zvuk, to mu je više bio neki ritual
nego samo ispijanje čaja. Sviđala mu se činjenica da se u gluvoj, memljivoj sobi nešto događalo, pa makar to bila samo voda
koja je se tako poigravala.
Bio je oduvek sam, isto kao i njegova lula što je čamila u zelenom kredencu, otkad je ostavio duvan.
Onda se maši za jednu debelu knjigu, smeđih , poprilično pohabanih korica na kojoj je pisalo - Sveto pismo.
Ko će ga znati zašto ju je iznova i iznova čitao pošto nije bio religiozan. Ta knjiga ga je fascinirala,
ne književnom stilistikom, već samim tim što je bila i jedina u njegovoj kućnoj biblioteci. Sticao se utisak da je kod njega sve bilo jedino i usamljeno.
Jedan čovek, jedna lula, jedna knjiga...čajnik koji je i dalje plesao po vrelini peći, i čiviluk u uglu sobe gde je umesto šešira, okačio sećanja.

I mene je samu ova priča baš dotakla!

Raznobojne reči

Dale je oduševljen!I ne časeći čas,uvali mi nov zadatak.
Zadao mi je reči:krivina,jaje, daktilograf,plomba, lišće

 Jos jedna krivina ….Grabio je krupnim koracima . Plasio se da ga mrak ne zatekne u šumi. Uska stazica je na nekim mestima bila skroz urasla u travu pa se često saplitao o nju. Na trenutak je zastao kako bi došao do daha. Naslonio se na stablo bukve glasno dišući. Ispod drveta je na travi lezalo polomljeno ptičje jaje. “Nije joj bilo suđeno da živi” ... Pomislio je i produžio dalje. Šuma mu je u suton delovala nekako sablasno. Nije ni pomišljao dok je bio dečak da će otići odatle, da će raditi kao daktilograf i da će mu jednog dana ta šuma nedostajati. Osetio je umor i strašnu žeđ .Znao je da se tu negde u blizini , čim se izadje na seoski put nalazi kladanac. Pronašao ga je. Zahvatio je hladnu vodu i počeo halapljivo da  pije. Od hladne vode zaboleli su ga prednji, okrnjeni zubi iz kojih je virila plomba. Obrisao je usta rukavom košulje i pogledao u pravcu sela. Bio je blizu. Krovovi kuća uzdizali su se iznad krošnji drveća. Okretao se oko sebe i posmatrao poznati predeo koji je ostao isti i posle trideset godina. Toliko je prošlo od kad je napustio rodno selo. Osećao je iste mirise, hodao po istom putu, posmatrao je iste krovove kuća….Rukom je dohvatio lisće sa obližnjeg bagrema i počeo da ga baca u vis , baš onako kako je to činio dok je bio dete. Lišće se razletelo poput konfeta. Osećao je radost.Uskoro će se naći u kući u kojoj se rodio. Sedeće sa svojim ,sada već ostarelim roditeljima. Spaveće u svom krevetu, u sobi koja miriše na dunje. Osetiće onu toplinu , ljubav kakva se na drugim mestima ne sreće. Znao je da će tako biti. Probudiće se srećan , želeci da zauvek ostane tu gde je i vreme stalo.

Igre

David,Dale od milja,otkrio je moj talenat,tako on to naziva,da umem da pišem.I počeo je da mi zadaje po pet reči da bih imala kostur za priču.I neumoran je.
Mislim,on je i krivac što se sada to nalazi na blogu.
Eto reči za igru: flaster,oko,udovica,grana,pukotina


"Petreeee, dođi brzo....dođiiiiiii" zajapurena od trčanja, iz sveg glasa doziva Jaca sagnuta u stranu kraj stabla drveta. A to drvo, svo krivo i čudno, imalo je pukotinu u stablu. Nalazilo se na imanju udovice Marije. Divna žena bez poroda, ali je decu obožavala i često, vrlo često, je i sama učestvovala u njihovim istraživanjima. Maštovita, sitna a okretna, kad se zanese u neku priču, izgleda baš kao devojčurak. Oči joj se zacakle, šunja se, ispituje, izmišlja tako lepo i potpuno prirodno, kao da nije odrasla osoba. Uživi se u svaku ulogu. Deca su je jako volela i zvala prosto.....Marija. Ona je bila sve, od drugarice do saborca i nekog ko je pred roditeljima, kao odrasla osoba, pravdao njihove nestašluke.
Debeljuca Pera lagano dotrčava gledajući u pravcu jacinog pogleda.
"Vidiš ovu rupu? Ajd' gurni ruku unutra ako smeš? kikice joj pri izazivanju Pere zalandaraše
"A što ne bi smeo?" kao kočoperno hrabro pita Pera ali ruku ne pruža
"Da te ne ujede veliiiki gušter koji tu živi" .....trep.....trep.....kažu plave oke
"Nema tu guštera" podviknu Pera
"Imaaaaaaa.....
"Nema kad ti kažem""Dokaži".......trep...trep..
 Bogme, Peri nije svejedno. Ali, mora da bude muškarac i tačka. Stegnu vilicu, jako zažmuri i gurnu ruku u rupu. Niiiištaaaaaaa......kakvo olakšanje, pomisli Pera i otvori dva smedja oka. Bucmasti obrazi se jarko crvene......nešto mu je vlažno kažiprst dodirnulo...kao da ga je liznulo....mora da je onaj gušter  Brzo povuče ruku i ispravi se ne gledajući. Po lucu ga opauči grana udarajući po širom otvorenom oku. Na belom obrazu osta brazgotina.
Zajauka Pera i zatetura se od siline podizanja sopstvenog buckastog tela te udari i Jacu. oboje padoše kraj šupljog stabla.
"To je gušter Jaco.....ogroman.....ima ovolikeeee oči......i......i.....ogromna usta" progovori Pera bolno.
"Ma kakav gušter.....vidi oko kakvo ti je" reče Jaca otresajući roze haljinicu i odjednom joj nije bilo do šale i izmišljanja. Ženska praktičnost zameni mesto mašti, i bi joj krivo što je izazivala drugara. "Ajmo kod Marije da ti pogleda to oko i stavi flaster na poderotinu, eno je pravi uštipke"

Jezero suza

Polako se zahuktava igra!

Figura,Misao,Ptica,Jezero,Vika 

Noć puna mesečine čiji se odsjaj odbijao od površine jezera sablasno je osvetljavao obalu.
Šetajući obalom na duši je nosio celokupni teret. Poslednjih nekoliko dana osećao se tako prazno, bio je izgubljen u svom svetu ludila. Halucinacije koje su ga vodile medju čudovista koja su svojim ljigavim pipcima vadile njegove oči, iscrpele su i poslednje atome njegove snage.
Ovo veče je odlucio da provede u šetnji pored jezera, ne bi li malo odvratio svoju misao od ludila koje ga je svakim danom sve više obuzimalo.
Isprva mu se šetnja činila relaksirajućom, hladan povetarac i pesma zrikavaca prijali su njegovom telu i opuštale um. Šetajući udaljavao se od graje ljudi koji su sedeli pored obala jezera i uživali u divnoj noći. Graja je prestala i odjednom je shvatio da se nalazi sam. To ga je uznemirilo. Osetio je hladan talas jeze koja mu prožima celo telo. Gubio je dah, nije mogao da diše, drhtavim prstima prešao je preko svog čela i osetio graške hladnog znoja. Pošao je u pravcu ljudi da zatraži pomoć ali se predomislio.
Kroz glavu mu je prolazila misao kako su oni zli i ako im bude rekao šta oseća baciće ga u jezero.
Strah ga je obuzimao sve više. Svom snagom je potrčao u suprotnom pravcu. Trčao je dok nije izgubio dah. Pao je na kolena ,uhvatio se snažno za kosu i urliknuo "Zaštooo!".
Nije mogao da izdrži taj naboj straha koji je rastao u njemu i briznuo je u plač. Podigavši glavu kroz suzne oči ugledao je stenu koja mu je izgledala kao figura neke ptice, njemu nepoznate ali sablasne i preteće. Osetio je snažan bol u slepoočnicama i znao je da treba da bude spreman na još jedan košmar. Snagom uma pokušavao je da ubedi sebe da je to samo halucinacija, ali je osećao kao ga um napusta, kako mu se um pretvara u balon koji ga napušta i na povetarcu diže sve više u vazduh. Pogledavši ponovo ka steni ugledao je žarko crvenu pticu sa crvenom ćubom na glavi, oštrim povijenim kljunom i očima koje su u njemu izazivale osećaj pretnje. Gledao je u njene oči netremice i osećao je kako se parališe od straha. Snazan krik koji je ptica ispustila proziveo je bol u njegovim ušima od kojeg mu se snažno zavrtelo u glavi. Više nije imao umne snage da se odupre stravičnom prizoru, kao mučenik stropoštao se na bok.
Ispred očiju su mu bile slike hiljade ptica koje kruže oko ljudi opkoljenih bodljikavom žicom. Krik ptica u ušima mu je izazivao jake bolove, a vika zapomaganja ljudi parala mu je dušu, poslednjom trunkom svog zdravog razuma uspeo je da pusti jednu suzu iz svog oka.

Ovu sam napisala,jer sam se danas srela sa osobom koja ima jasno izražen strah!Strah je emocija koja nas zaustavlja u našim akcijama,rekla sam.

Ima li tužnih bajki?

Klasa,nemir,Žito,Korito,Pralja 

Ova je moja bajka!

Nagnuta nad korito,ribala je već treći put ,istu uniformu.
Uzdahne,obrisavši znoj sa lepog čela uokvirenog sa dva uvojka rose boje kao tek popijeno vino, njene prelepe kose,i nekoliko pegica na prćastom nosu.
Pogleda u daljini kako se na vetru talasa žito .
Koliko lepote u talasanju žita pod junskim suncem,toliko gorkih slika iskrsnu pred njom.Sećanja!
Nemir je ponovo obuze jer je osetila njegov pogled koji je pratio njenu figuru.Prišao joj je kao mačka s ledja i tako blizu se primakao njenom telu,da je osetila njegov dah kako joj miluje otkriveni deo vrata.
Znala je ako dozvoli bliže da joj pridje ,biće kao i tog leta medju klasjem žita.Ona će ostati samo njegova pralja, a on će obući čistu uniformu koja će mirisati na njene ruke.Elitna klasa njegovog okruženja biće iznenadjena kako na njemu sve sija,a neće znati koliko ljubavi je utkano u taj sjaj!

Prijatelj

prijatelj,pomoć,žal,uteha,život 

 Sve zadate reči su odlike.

Mračno raspoloženje je sve više uzimalo maha. Dohvatila je telefonsku slušalicu i počela da okreće brojeve. Bio joj je potreban neko. Mrzela je kada je obuzme to čudno osecanje.
Svi sa one strane žice su imali nekakve preče obaveze ili im trenutno nije bilo do priče. Bila je očajna, osećala je još veću potištenost i kajanje što ih je uopšte pozvala. Ona je uvek bila tu za svakog od njih, slušala ih, tešila….
Često je zapostavljala svoje obaveze, porodicu da bi pomogla “prijateljima”. Posle toliko godina shvatila je da pravi prijatelji ne postoje ili ih ona nije pronašla. Razmišljala je i o tome da možda ima prevelike prohteve jer je merila sve prema sebi.
Ona bi za njih sve učinila, a oni nisu bili spremni da učine za nju ni pola od toga.
Često je ponavljala da je pravi prijatelj onaj sa kojim se možeš radovati ali i podeliti tugu. Uvek kad bi joj zatrebala pomoć svi su imali neke preče obaveze, a ona , ona je uvek bila tu za njih. Sedela je na stolici pored telefona i tupo gledala u slušalicu. Po ko zna koji put je pokušavala da otkrije čarobnu formulu koja bi joj pomogla da se zauvek oslobodi nepodnošljive tuge .
Imala je već odraslu decu , dobrog supruga ali se i pored njih povremeno osećala odbačeno i usamljeno. Kad bi zapala u takvo stanje uvek bi se setila Mitketa iz “ Koštane”, njegovog vapaja. Osećala je svaku njegovu reč, tugu , prazninu u duši . Smatrala je da su bolovali od slične boljke.
Držeci i dalje slušalicu u ruci sa očima punim suza glasno je govorila odlomak iz knjige “ Bolan od kako se rodija. - Toj sam ja!... Pa od t'j bol, jad, - dert li je, prokletija li neka, - eve na nogu ginem. Idem, pijem, lutam po mejane, dert da zaboravim, s'n da me uvati. A s'n me ne vaća. Zemlja me pije... Noć me pije... Mesečina me pije... Ništa mi neje, zdrav sam, a - bolan! Bolan od samoga sebe. Bolan što sam živ. Od kako sam na svet progledaja, od t'g sam još bolan.”
 Jedino što ona nije osećala “žal za mladost”, već je osećala suprotno od toga.
Ona je jedva čekala starost i dan kada će nestati i pretvoriti se u prah, prašinu u nedokučivom beskraju. Uteha joj je bila pomisao da će se ovaj i ovakav život jednog dana završiti i da će se njenim nestankom osloboditi mesto za nekog ko će imati vise sreće.

Vlasi

plastika,lampica,trzaj,pšenica,kravata 

 

Igra se nastavlja na obostrano zadovoljstvo!

 

Kao da joj se lampica upalila iznad glave:
,,Pa da! Ofarbaj kosu u boju zlata. Bićeš moj Mali Princ."
Nameštao je kravatu. Kratki trzaj dovršio je zatezanje šarene omče oko vrata. Kasnio je.
,,Iz tvoje glave rašće pšenica. Sunce će se uplesti među žute niti a vetar će šarati odsjajima po mutnim odrazima tuđih lica."
,,Kasnim", kratko je izgovorio, pomalo iznervirano. Ispratila ga je pogledom do vrata, gde je zastao pogledavši na zidni sat od plastike.
,,Idem sad. Čućemo se kasnije."
Vrata su se zalupila. Ostala je tako još neko vreme u tišini, rukom prelazeći preko mekoće svojih sveže narandžastih vlasi.

Slova u igri

kolač,ljubazno,sveže,radoznalac,slavuj 

 Dobovanje prstiju po tastaturi prekinula je pesma ptice.To je slavuj.
Stajao je na grani koja se mirno oslanjala o njegov prozor.
Iako je jutro sveže,prozor je bio širom otvoren.
Mali radoznalac prelepog glasa,skrenuo mu je misli.
One su postale vedrije ,kao nebo koje se budilo pod toplim sunčevim zracima.
Život je lep,pomislio je i uzeo kolač sa tanjirića,koji mu se ljubazno smešio.

Skrivena,gde?

tanjir,šišarka,fioka,sat,klatno

 

Sedeo je sam u mračnoj sobi. Teškim tamnim draperima skrivao se od svetlosti. Piljio je u tanjir koji je bio prepun pikavaca pomešanih sa ostacima hrane.Soba je podsećala na odavno napusten grob, koji više niko nije posećivao. U mraku se nezirao štafelaj na kom je stajala nedovršena slika. Oko njega su bile razbacane četkice sa ukoravljenom dlakom od sasušene boje. Na stočiću ispred, otrcana šišarka sa granama neobičnih oblika. Stajale su tu prašnjave , zaboravljene. Postavka koja verovatno nikad neće završiti na nekom od platna. Telefon je zazvonio. Ustao je sa flašom u ruci . Zateturao se i udario u ivicu komode iz koje je štrčala prazna fioka. Zastao je ne obračajući više pažnju na zvonjavu telefona. Zagledao se u fioku gde su se nekad nalazile njene uredno složene stvari.
Vratio se do fotelje i seo. Pogledao je u sat čije se klatno jednolično pomeralo . Kupila ga je na nekom buvljaku. Dopao joj se jer joj je delovao nekako starinski.Odjednom ga obuze bes. Bacio je flašu u pravcu sata. Polete i srča se od siline udarca razlete po celoj sobi. Ustao je i svom snagom povukao draperije koji su sa alkama završili na podu. Zagledao se u svetla grada razmišljajuci gde je sad njegova pesnikinja. Iza kog prozora se sakrila !? Hoće li se vratiti ili je otišla za sva vremena , odnevši sa sobom sve svoje pesme.

Zaista ovaj mi način prija.Niže mi s misao za mišlju.

Radost

E he,ovako je već bolje!
prozor,pšenica,radost,mačka,kamen

  To nije bila baš neka kuća pored puta ali put nije bio daleko. To nije bio neki put previše napadan, ali imao je svoje okuke i suženja i zanimljivosrti. To nisu bile neke daljine, ali prisustvo obližnjeg naselja dalo se naslutuiti svake večero po svetlosti u daljini. To nisam bila ja kraj prozora što jutro dočekijem, ali lik te žene bio je obris žena sa periferije.
Dobuje pšenica sunce na rukama. otkosi padaju. Starinski, srpom. Kamerman polako prelazi sa grupne scene na kadar ruku i podsuknji . Zrikavci odnekud. jara . nebo sa beličastim grumuljicama. Pastorala.Radost je trajala dok se kamere nisu isključile. Jer teško je poverovati u sve van objektiva, van montaže, van okvira delatnosri ton majstora i majstora svetla. Samo skup slučajnih likova poređanih kao u teatru sa lutkama. Lutkomendija jedna.
Žena kraj prozora, pogladi mačku. Mačka iskoči kroz taj prozor , sasvim sa početka naše priče. Kamen u daljini što o drvetu na kraju horizonta sanja, pomeri svetove i likove i zvuke i prelest jednog dana.
kamermen sede za zapali jednu.
Škljoc. I rez.

Grabljama

ostrvo,led,lice,grabulje,loza 

 Potopi lice u more dok ti dve pećine ne ostanu jedino ostrvo kao santa leda usred okeana.
Uzmi grabulje i pokupi lišće porodične loze i oseti zadah beznačaja ličnog prisustva. Zvezde ne zanima ko si, svemiru ne duguješ ništa.
Postoj slobodan pod sopstvenim suncem.

Septima

Au,šta je sada ovo?septima,paraplegičar,božanstveno,naprotiv,teroristički 

Septa septima septa septima sep...ptica pa prepelica zavijujutkom neba negledica oooooo
a sedmog da na u grlu knedla , u knedli vrabac podunavac

dana sedmog kotrajući gladnu daljinu pokrenuh
paraplegičara ruku pridržavam, prelazno li je..tela kad ritam poremeti se
božanstveno daljom odjekuje leta pokušaj, reči sazvučje

naprotiv što je sedmog dana uzdanica šestog tek treptaj budućeg beše

teroristički jedan sunovrat smisla sasvim

čvrsto stegoh ruku, sebe odnekud prepoznajući

Nedosanjano

Pariz,luster,igra,san ,ptice 

Jedan od jesenjih sumraka koji pozdravljaju ptice.Pariz pred noć ili noću?!U svakom slučaju Pariz koji se živi,koji živi.
Sa flašom prvoklasnog vina,recimo desertni muskat i komadićem sira.Rikota preliven sa malo meda ,prija.
Pogled joj je pao na na luster iz koga se širla svetlost neobične boje.
Igra svetlosti i senke.Kao njen nedosanjani san u šetnji po Jelisejskim Poljima.

Fragmenti

Vraćam se na formu koju Dale voli.Tvrdi da se tu čeličim..
stroj,vozovi,zapaljena šuma,mokraća,pastva 

Fragmenti kupea na uzici noći. Cijuk kad sunce probije dašćice poda.Stroj novog dana
Zvuk mimoilaženja. Vozovi u tunelu zvanom želja grcaju jutro u snenim očima putnika.
Zapaljene šume mame sećanja na dan kad smo verovati Smeli. I umeli. I mogli.
Dok kotrljam zube u usnoj duplji, negde tamo na severu, budiš se. znam. Okno pruža obzor novog dana na tvoje kapke. Ustaješ, tek da spustiš roletne. Rano je još za tebe.
Suton je uzeo mokraću prolaznika na sebe.
Jutru pastva uzima meru...