Vreme je da odmorim umor u zadatim rečima.
Šta da kažem?Ne mogu da lažem....Kako da kažem da me boli svaki damar kad ne osećam njegovo prisustvo u
blizini, da me izjeda svaka noć koju prećuti sam, daleko od mene; ko zna
s kojim ljudima provodi vreme, ko ga zasmejeva, ko rastužuje, naljuti…Ne umem da pišem kad ga nema..
Umorno se vuče vreme, ko nesreća i urokljivo breme u očima. Vetar što juri polupanim oknima
i šarke što pogruženo cvile ko kuče,
kad obnoći pred vratima čujem samo...
Dok ispovedam svoju jadnu i nedostojnu dušu, gladnu i promrzlu tražeći nešto,boreći se, mahom bežeći,
zamenjujem jednu iluziju drugom- ne bih li opstala,videla nesaznatljivo i priznala nedorečeno.
Reči ponekad tako malo mogu da pomognu,a opet njima osećam svaki drhtaj kao titraj,kao zvuk,kao melodiju,to su tvoje reči.
Nije tišina, čežnja je:
kad sat otkuca 4 i kazaljka dodirne drugu-
… Ja tebe nemam.
