sećanje,bolnica,povratak,ljubav,plemenitost
Ovaj konačni povratak kući za nju je značio mnogo više, i nije bilo samo puko pakovanje kofera i trpanje
starih fotografija u džepove pred put, onako nervozno i užurbano jer će
da zakasni za prevoz, ovo je bilo sažimanje prošlosti i budućnosti
u sadašnjost, kao kad časovnik poklapa svoje skazaljke tačno u ponoć. Nešto što je bilo neminovno, neizbežno i pomalo bolno,
jer se trebala upravo susresti sa svojom sadašnjosti koju je bila izgubila iz vremena, a sećanja su bila suviše jaka.
Još jedno jutro, još jedna odluka. Nemo je zurila u već spakovane putne
torbe pokraj širom otvorenih vrata svoje male garsonjere,
i hiljadu pitanja a nigde odgovora. Šta će zateći kada kroči na tlo gde
je provela svoje detinjstvo u tom uskom dvorištu sa velikom trešnjom,
baštom prepunom cveća, ogoljenim stubićima zelene ograde sa kojih se
verovatno farba bila i oljuštila? Da li je još uvek ostao topao miris
kolača od vanile što joj je majka pekla nedeljom? Da li je njena prva ljubav iz detinjstva tu negde u blizini,
sa svojom tršavom dečačkom kosom koja se smeši pored plota i nudi joj stidljivo bombone?
Hmmm...utopija sećanja, rasekotina u vremenu, želja zapisana u dnevniku pred spavanje ? Sve u jednom, nijedno u ničemu. Samo
tragovi, blede stope koraka koji su obitavali po blatnajvim snovima detinjstva, gde je plemenitost ostala zarobljena zarobljena
u glibu mokre zemlje ispred kapije svoga doma kada je krenula daleko u svet.
Samo je jedno znala sigurno, a to je da se ne želi sećati oštrog mirisa bolnice gde je poslednji put videla svog dedu kako ostavlja svoj život u zagrljaju belih, bolničkih čaršava.
Vreme je, treba krenuti, a koferi nisu nimalo laki i treba ih odvući do železničke stanice. Ali jaka je ona,
ruke su joj osnažile godinama uporno grabeći svoje parče neba sa komadima očaja koje ostavlja u svom malenom stanu.
