Posle onog teškog zadatka,dodeljen mi je lakši.Zato što volim prirodu.O umetnosti i da ne govorim.
Štafelaj,Otoman,Zebra,Simbioza,Zaleđina
Opet čas slikanja.
Postavka kao i uvek - sredovečna žena sedi na ofucalom otomanu, pogrbljena i zagledana u daljinu, ruku položenih u krilo, a pored nje sto sa raznim predmetima.
Da li će se postavke ikad promeniti? I da li će ovaj štafelaj ikad prestati da se klima? Stvarno bi bio red da nabave neki štafelaj sa radnim stažom manjim od 20 godina.
Gubim strpljenje, više ne mogu ovako da radim. Treba mi nešto
inspirativnije, inače ću se ugušiti. Pokušavam iznova i iznova da
smislim nekakvu priču iza ovog tupog lica modela, pokušavam da mu unesem
boje, živost, linijama dajem oštrinu ne bi li uobličlila nekakav smisao
u zaleđini. Ali smisla, naravno, nema. Kao ni zaleđine.
Volela bih da je zadatak da ovaj put slikamo crno-belo. Pitam se kako
bih to doživela. Samo crno i samo belo. Nikakva siva, nikakva boja. Kako
bih onda osmislila modelov lik? Kakav bi karakter imala? Koja bi od te
dve boje preovladala?
Znajući sebe, pretpostavljam da bih pokušala da obe boje uravnotežim, da napravim savršenu simbiozu, da bela služi crnoj i crna beloj. Kao.. jin jang... Ne, to je kliše. Kao... Kao zebra.
Da, kao Zebra.
Mada, šta se i ja ložim i tripujem umetnost. Kao da su zebre iole zanimljive životinje.
idem ja kući.
a ova slika neka se nosi.
