mir,staklo,šaputanje,miris,zanos
Ledeni vetar je fijukao noseći svojim hirom svelo lišće. Pravio je nove gomilice, mrvio, sudio lišću.
U nekom svom zanosu, koji je često hvatao poslednjih meseci, hodala je obalom ne osećajući hladnoću. Da, takav je bio taj zanos. Hladan kao staklo, ledeniji od ovog vetra što je samrtnički zavodljivo šaputao lišću. Miris smrti je bio oko nje.
Uhvati je odjednom silan umor. Sve je to od ovih lekova i bolesti što
jedna drugu izazivaju....bez kraja. Sede na izanđalu klupu, sama sa
vetrom koji je ubijao lišće i rekom koja se sitno meškoljila od udara
nasilnika. Ali, reka je bila jaka, suprotstavljala se, borila. Lišće je
bilo slabo, nejako......predavalo se silini smrti. Prateći jedan list, u
pogled joj dođe komad stakla što ležaše na zemlji. Čak i njegove ivice
nisu mimoišle taj list...oštice posekoše slabašnu lisku na pola.
Uze u ruku taj prljavi ledeni komad providnosti....i oseti se kao onaj
suvi pocepani list. Zapara po naddlanici.....pa po drugoj. Crvene kapi
padoše na još par listova što ih je oko njenih nogu mlatio vetar. Zanos
postade još zanosniji....sklad još skladniji.....nije osećala vetar,
nije je bilo više briga ni za lišće ....samo je bila jako umorna i
želela je mir.....borila se za njega kao reka...jer ona je reka.
