prijatelj,pomoć,žal,uteha,život
Sve zadate reči su odlike.
Mračno raspoloženje je sve više uzimalo maha. Dohvatila je telefonsku
slušalicu i počela da okreće brojeve. Bio joj je potreban neko. Mrzela
je kada je obuzme to čudno osecanje.
Svi sa one strane žice su imali
nekakve preče obaveze ili im trenutno nije bilo do priče. Bila je
očajna, osećala je još veću potištenost i kajanje što ih je uopšte
pozvala. Ona je uvek bila tu za svakog od njih, slušala ih,
tešila….
Često je zapostavljala svoje obaveze, porodicu da bi pomogla
“prijateljima”. Posle toliko godina shvatila je da pravi prijatelji ne
postoje ili ih ona nije pronašla. Razmišljala je i o tome da možda ima
prevelike prohteve jer je merila sve prema sebi.
Ona bi za njih sve
učinila, a oni nisu bili spremni da učine za nju ni pola od toga.
Često
je ponavljala da je pravi prijatelj onaj sa kojim se možeš radovati ali i podeliti tugu. Uvek kad bi joj zatrebala pomoć svi
su imali neke preče obaveze, a ona , ona je uvek bila tu za njih.
Sedela je na stolici pored telefona i tupo gledala u slušalicu. Po ko
zna koji put je pokušavala da otkrije čarobnu formulu koja bi joj
pomogla da se zauvek oslobodi nepodnošljive tuge .
Imala je već odraslu
decu , dobrog supruga ali se i pored njih povremeno osećala odbačeno i
usamljeno. Kad bi zapala u takvo stanje uvek bi se setila Mitketa iz “
Koštane”, njegovog vapaja. Osećala je svaku njegovu reč, tugu ,
prazninu u duši . Smatrala je da su bolovali od slične boljke.
Držeci i
dalje slušalicu u ruci sa očima punim suza glasno je govorila odlomak iz
knjige “ Bolan od kako se rodija. - Toj sam ja!... Pa od t'j bol, jad, -
dert li je, prokletija li neka, - eve na nogu ginem. Idem, pijem, lutam
po mejane, dert da zaboravim, s'n da me uvati. A s'n me ne vaća. Zemlja
me pije... Noć me pije... Mesečina me pije... Ništa mi neje, zdrav sam,
a - bolan! Bolan od samoga sebe. Bolan što sam živ. Od kako sam na svet
progledaja, od t'g sam još bolan.”
Jedino što ona nije osećala “žal za
mladost”, već je osećala suprotno od toga.
Ona je jedva čekala starost i
dan kada će nestati i pretvoriti se u prah, prašinu u nedokučivom
beskraju. Uteha joj je bila pomisao da će se ovaj i ovakav život jednog dana završiti i da će se njenim nestankom osloboditi mesto za nekog ko će imati vise sreće.
