Sviđa mi se reč šarenica.Od nje svašta može da se tka,na belom papiru,vezenih slova.
Kao od reči :čempres,semafor,kišobran,vino,bubanj
Obuze me neka želja da se ponovo vratim na to mesto, da vidim čempres,
naša imena urezana u njemu, uokvirena jednim nepravilnim srcem koga je
njena drhtava ruka, te, poput naše strasti, vrele letnje noći, urezala u
čempres. Čempres pored koga sam se nadao da ću je sresti; čempres koji
je značio nju i našu ljubav. Umesto njega, sada je stajao semafor
na mestu na kome sam proveo onaj trenutak koji vam, nakon svršetka,
postane sinonim za sreću, potsetnik da život može biti lep; postane
vam neophodno pomagalo u životu poput kolica jednom paraplegičaru.
Osećao sam da bi nestajanjem tih sećanja nestala i moja sposobnost da
živim, dišem i radujem se. Možda sam se zato vratio tom mestu - iz neke
blesave predrastrožnosti da sećanja ne iščeznu, kao da je to bilo
moguće. Stajao sam tako, jednom rukom držeći kišobran, drugom
pritiskajući srce koje je kucalo poput kakvog bubnja.
Ne znam zašto se toliko uzrujala ta stara drtina; zar je zaista
verovala da će nakon toliko godina naći svoj, drhtavom rukom urezani
lik, u tom čempresu, na čijem je mestu, tu, pored semafora, na mokrom
trotoaru, stajala mrlja od vina u obliku
nepravilnog srca. U tom savršeno ili potpuno pogrešno isplaniranom
trenutku, mokrom ulicom prođe jedan auto i u njemu jedna pojava na koju
me seća stari čempres, na čijoj je kor, domah iznad mog, bilo urezano
njeno ime. Udarci bubnja su usporavali, a ja, pre nego bubnjevi
potpuno utihnuše i nastupi muk i tama, uspeh da izustim promuklim
glasom još jedno Draga, volim te! A ne znam gde da udenem kišobran...
Priča je možda malo kliše, ali je nisam toliko loše uklopila. Bilo je interesantno,pisati u muškom rodu.
