Ponekad moram dužu,kada mi ovakve reči zadaš..
koncert,slika,čaša,bekstvo,provalija
- Bojiš li se?
- Ne.
- Drhte ti ruke.
- Proći će.
- Nikada ranije ti ruke nisu drhtale pred koncert.
- Nikada ranije nisam svirao pred ovoliko ljudi. Ovo nije kao ranije.
Ako sad pogrešim, gotovo je. Ovo mi je poslednja šansa. Večeras
sam na velikom ispitu, ako ne uspem, čeka me provalija.
- Sam si kriv što prolaziš kroz ovo. Imao si sve, svet je bio tvoj. Ali slava ti je udarila u glavu, a ti nisi bio spreman za nju, bio si nezreo,
neiživljen. U rukama su ti češće bile flaša I čaša nego violina I gudalo.
Zovu te. Saberi se I kreni, moraš da deluješ odlučno, samouvereno, ne
pokazuj strah I slabost. Nakon ovoliko vremena najvažnija je prva slika.
- Tebi je lako da pričaš jer ćeš ostati ovde iza scene, a ja... ja ću biti sam tamo, na pozornici, kada se podigne zavesa. I sve te oči će biti uprte u
mene, samo u mene, kao u neku egzotičnu životinju u kavezu. Mene će
detaljno da zagledaju, da krive glave, isturaju vratove ka sceni da bi
bolje videli ima li na meni tragova propasti... ima li ožiljaka... vidi li se išta o čemu bi mogli kad izađu odavde da pričaju. Pazi šta ti kažem,
nisu došli da me slušaju, došli su da vide.
- Baš zato I moraš da budeš smiren. Ne dozvoli im da vide tvoj strah.
Sviraj kao što nikad u životu nisi, ne misli na njih, samo na muziku. Zar
si zaboravio, kad smo bili mali krili smo se na tavanu, a ti si tiho svirao da
nas umiriš oboje, da učiniš da sve ono ružno nestane, da ne mislimo na ono dvoje pijanaca I batine. To je bila najlepša muzika koju sam ikad čula iako se mešala sa nesnosnom bukom koja je dopirala iz prizemlja. Tvoja
muzika je bila naše bekstvo u neki daleki I mnogo lepši svet koji je bio
izmišljen samo za nas. Seti se, to su nam bili najlepši trenuci.
A sad, izlazi na tu scenu zamisli da smo šćućureni na tavanu I da nas muzikom izbavljaš od mraka svakodnevnice. Izlazi I sviraj za nas.
