milost,pogled,čovek,ključevi,put
Ostavština koja je čekala zatvorena u malenom kovčegu na stolu starog advokata prosto je naelektrisala vazduh u toj prostoriji visoke tavanice. Pogled tog čoveka lagano je klizio po pristnima. Na njihovim licima čekanje je ostavljalo različite tragove. Iako je već davno prešao polovinu svog životnog puta , uživao je u ovakvim situacijama kada je bio ponosni kontrolor situacije. O da, uživao je u tome. Po malo sadistički, i naravno da je bio svestan psohološke prirode tog svog osećaja, ali i njegove jačine kojoj se karakterno slaba priroda nije mogla odupreti. Bar na kratko je bio gospodar tuđe sudbine. Ključevi su bili kod njega. Ti treni, nisu imali nikakve milosti prema ljudima koji su čekali otvaranje testamenta...ni trunke. Bili su to oni momenti kada je bio Bog, pa makar i ovako sedeći za prastarim stolom, u kancelariji sa visokom tavanicom, bezličnoj, sivoj, on, sićušan čobek na samom zalasku svoje advokatske karijere....on, vlasnik saznanja da u kovčežiću nema ničeg do starih slika. Uživao je.
