Dale je oduševljen!I ne časeći čas,uvali mi nov zadatak.
Zadao mi je reči:krivina,jaje,
daktilograf,plomba,
lišće
Jos jedna krivina ….Grabio je krupnim
koracima . Plasio se da ga mrak ne zatekne u šumi. Uska stazica je na
nekim mestima bila skroz urasla u travu pa se često saplitao o nju. Na
trenutak je zastao kako bi došao do daha. Naslonio se na stablo bukve
glasno dišući. Ispod drveta je na travi lezalo polomljeno ptičje jaje.
“Nije joj bilo suđeno da živi” ... Pomislio je i produžio dalje. Šuma mu je u suton delovala nekako sablasno. Nije ni pomišljao dok je
bio dečak da će otići odatle, da će raditi kao daktilograf i
da će mu jednog dana ta šuma nedostajati. Osetio je umor i strašnu žeđ
.Znao je da se tu negde u blizini , čim se izadje na seoski put nalazi
kladanac. Pronašao ga je. Zahvatio je hladnu vodu i počeo halapljivo da pije. Od hladne vode zaboleli su ga prednji, okrnjeni zubi iz kojih
je virila plomba. Obrisao je usta rukavom
košulje i pogledao u pravcu sela. Bio je blizu. Krovovi kuća uzdizali su
se iznad krošnji drveća. Okretao se oko sebe i posmatrao poznati predeo
koji je ostao isti i posle trideset godina. Toliko je prošlo od kad je
napustio rodno selo. Osećao je iste mirise, hodao po istom putu,
posmatrao je iste krovove kuća….Rukom je dohvatio lisće
sa obližnjeg bagrema i počeo da ga baca u vis , baš onako kako je to činio dok je bio dete. Lišće se razletelo poput konfeta. Osećao je
radost.Uskoro će se naći u kući u kojoj se rodio. Sedeće sa svojim ,sada
već ostarelim roditeljima. Spaveće u svom krevetu, u sobi koja miriše
na dunje. Osetiće onu toplinu , ljubav kakva se na drugim mestima ne
sreće. Znao je da će tako biti. Probudiće se srećan , želeci da zauvek
ostane tu gde je i vreme stalo.
