čajnik,knjiga,zvuk,čiviluk,lula
Gligorije se opružio po starom kanabetu dok je metalni čajnik na plotni razgorele peći poskakivao
i zveketao poklopcem nagoveštavajući da je voda ključala. Nije se mnogo obazirao na taj zvuk, to mu je više bio neki ritual
nego samo ispijanje čaja. Sviđala mu se činjenica da se u gluvoj, memljivoj sobi nešto događalo, pa makar to bila samo voda
koja je se tako poigravala.
Bio je oduvek sam, isto kao i njegova lula što je čamila u zelenom kredencu, otkad je ostavio duvan.
Onda se maši za jednu debelu knjigu, smeđih , poprilično pohabanih korica na kojoj je pisalo - Sveto pismo.
Ko će ga znati zašto ju je iznova i iznova čitao pošto nije bio religiozan. Ta knjiga ga je fascinirala,
ne književnom stilistikom, već samim tim što je bila i jedina u njegovoj
kućnoj biblioteci. Sticao se utisak da je kod njega sve bilo jedino i
usamljeno.
Jedan čovek, jedna lula, jedna knjiga...čajnik koji je i dalje plesao po vrelini peći, i čiviluk u uglu sobe gde je umesto šešira,
okačio sećanja.
I mene je samu ova priča baš dotakla!
