Nevreme,grane,konopac,cika,smeh
Napolju je bilo jako nevreme, vetar je snažno duvao i u srce
uvlačio neku stud. Otac je došao mokar i bled, na licu mu se ogledala
tuga. Oluja je polomila voće, one mlade krhe grane što su se spremale na rod. Videlo se da ga boli, kao da mu je neko polimio prste i ubio bližnjeg svog.
U skromnoj kući vladao je muk, to voće nam i jeste bilo rod. Puno je
truda i znoja bilo uloženo u njega, ove godine je trebalo da od njegove
prodaje seja Zvezdana ode na školovanje u grad.
I šta sad, jedna olujna noć kida sudbine, ko mlade grane i baca ih niz vetrometinu života.
Odnekud je maleni Žarko doneo komad konopca i sa Helenom počeo da
se igra njime. Na dečjim licima brzo zaigra osmeh, uskoro se igri
priključi i Tijana i igra preraste u više od toga u borbu protiv
nevremena u lek polomljenih grana i studenih srca.
Znala je Zvezdana cenu oluje, znala je ali nije htela da se preda, njene
su grane jače od oluje i njena sudbina nije list na vetru. Polubila je
oca i uz osmeh se pridružila preskakanju konopca u inat oluji, kuću
osvoji cika i smeh.
Te godine je Zvezdana bila najbolja u školi i dobila je stipendiju,
njene grane dobile su plod, plod koji nijedna oluja nije mogla da obere.
Otac je bio ponosan i dok je njegovo voće ponovo raslo u starom plakaru
krio se konopac. Tu ga je Žarko sakrio za neku novu oluju.
