Neprimećen

cigareta,duvan,mesec,klupa,vrana 

Klupa je prazna.Kao da čeka baš njega pod večitim nebom nedoumice.
Ne, sešće na truli čamac,koji se blago ljulja na vodi.
Možda će nastaviti san koji se juče ogledao u zelenkastoj vodi,dok se mesec šepurio nagošću punog sjaja.
Uzeo je duvan iz kutije.Omirisao ga.To čini svaki put kada ga stavlja u lulu.
Cigareta mu nije prijala u kombinaciji sa kašljem koji mu je potresao telo,sve češće.
Zatvorio je oči.
Umesto predela koji je počeo da se oblači u boje rane jeseni,ugledao je dugačak tunel svoje tuge.
U koji dan će se sve završiti?Kajanje,sećanje,promašenost.!?
Šuštanje lišća otvorilo mu je pogled.Vrana sa kestenom u kljunu tražila je skrovito mesto.Na njega čak ni ona nije obratila pažnju.

Šarenica

Sviđa mi se reč šarenica.Od nje svašta može da se tka,na belom papiru,vezenih slova.
Kao od  reči :čempres,semafor,kišobran,vino,bubanj


Obuze me neka želja da se ponovo vratim na to mesto, da vidim čempres, naša imena urezana u njemu, uokvirena jednim nepravilnim srcem koga je njena drhtava ruka, te, poput naše strasti, vrele letnje noći, urezala u čempres. Čempres pored koga sam se nadao da ću je sresti; čempres koji je značio nju i našu ljubav. Umesto njega, sada je stajao semafor na mestu na kome sam proveo onaj trenutak koji vam, nakon svršetka, postane sinonim za sreću, potsetnik da život može biti lep; postane vam neophodno pomagalo u životu poput kolica jednom paraplegičaru. Osećao sam da bi nestajanjem tih sećanja nestala i moja sposobnost da živim, dišem i radujem se. Možda sam se zato vratio tom mestu - iz neke blesave predrastrožnosti da sećanja ne iščeznu, kao da je to bilo moguće. Stajao sam tako, jednom rukom držeći kišobran, drugom pritiskajući srce koje je kucalo poput kakvog bubnja. Ne znam zašto se toliko uzrujala ta stara drtina; zar je zaista verovala da će nakon toliko godina naći svoj, drhtavom rukom urezani lik, u tom čempresu, na čijem je mestu, tu, pored semafora, na mokrom trotoaru, stajala mrlja od vina u obliku nepravilnog srca. U tom savršeno ili potpuno pogrešno isplaniranom trenutku, mokrom ulicom prođe jedan auto i u njemu jedna pojava na koju me seća stari čempres, na čijoj je kor, domah iznad mog, bilo urezano njeno ime. Udarci bubnja su usporavali, a ja, pre nego bubnjevi potpuno utihnuše i nastupi muk i tama, uspeh da izustim promuklim glasom još jedno Draga, volim te! A ne znam gde da udenem kišobran...
Priča je možda malo kliše, ali je nisam toliko loše uklopila. Bilo je interesantno,pisati u muškom rodu.

Priroda kao život

Posle onog teškog zadatka,dodeljen mi je lakši.Zato što volim prirodu.O umetnosti i da ne govorim.
Štafelaj,Otoman,Zebra,Simbioza,Zaleđina

Opet čas slikanja.
Postavka kao i uvek - sredovečna žena sedi na ofucalom otomanu, pogrbljena i zagledana u daljinu, ruku položenih u krilo, a pored nje sto sa raznim predmetima.
Da li će se postavke ikad promeniti? I da li će ovaj štafelaj ikad prestati da se klima? Stvarno bi bio red da nabave neki štafelaj sa radnim stažom manjim od 20 godina.
Gubim strpljenje, više ne mogu ovako da radim. Treba mi nešto inspirativnije, inače ću se ugušiti. Pokušavam iznova i iznova da smislim nekakvu priču iza ovog tupog lica modela, pokušavam da mu unesem boje, živost, linijama dajem oštrinu ne bi li uobličlila nekakav smisao u zaleđini. Ali smisla, naravno, nema. Kao ni zaleđine.
Volela bih da je zadatak da ovaj put slikamo crno-belo. Pitam se kako bih to doživela. Samo crno i samo belo. Nikakva siva, nikakva boja. Kako bih onda osmislila modelov lik? Kakav bi karakter imala? Koja bi od te dve boje preovladala?
Znajući sebe, pretpostavljam da bih pokušala da obe boje uravnotežim, da napravim savršenu simbiozu, da bela služi crnoj i crna beloj. Kao.. jin jang... Ne, to je kliše. Kao... Kao zebra.
Da, kao Zebra.
Mada, šta se i ja ložim i tripujem umetnost. Kao da su zebre iole zanimljive životinje.
idem ja kući.
a ova slika neka se nosi.

Kre...kre..

Ne volim žabe,a namerno mi je dao tu reč,a ne volim ni opozicija.To me asocira na temu iz života u koju se na sreću,ne razumem.
Cigo,Žaba,Klarinet,Kabinet,Opozicija 

 Hladan vetar duva, onako….povremeno, tek da podseti da je zima. Završila sam posao koji donesoh kući. Izlazim u dvorište da odmorim. Volim to. Potrebno mi je. Psi kao po komandi kreću zamnom. Širim ruke I hladam vazduh prolazi kroz rukave duksa, kroz nogavice. Osećaj hladnoće me stresa, ali oživljava utrnule nerve. Sklopljeni kapci donose odmor oku. Noć……hladna i umorna. Sedam na stolicu na tremu na koju prvo stavih jastuče sklonjeno u letnju kuhinju kako bi preživelo Maru Opajdaru.
Povlačim dim, otpijam maleni gutljaj vina I duboko uzdahnem. Dani su kao pokretne trake. Čujem klarinet iz komšiluka. Tiho šetaju tonovi među krošnjom borova. Odjednom, Ciga prolazi ulicom vičući nešto…..Pijan je i psi su iziritirani. Nakostrešena dlaka i lavež remeti mir noći.
Teturava prilika odlazi te se tišina vraća. Mara mi uskače u krilo I taman uspe nekako da se smesti, jer prevelika je, ali ako se potrudi, ipak može da se smesti, kad joj pažnju privuče Mrki koji nešto na zemlji znatiželjno gleda. Oranž-bela dama hitro iskače iz mog krila I u deliću sekunde je kraj nemačkog ovčara. Žaba isprepadana njima dvoma odskakuta dalje. Oni, par trenutaka gledaše u pravcu odlaska malene dame, pa krenuše dalje da njuše vazduh. Vetar donosi mirise i ko zna kakvu priču priča psećim nosevima.
Misli mi putuju, slažu naporan dan. Stres, nervosa, kombinatorika, organizacija. Umorna sam….jako umorna, toliko da ne mogu zaspati. U glavi, kao u kabinetu, ta umorna i uporna misao “moram” je predsedavajući. Misli trče, razne, ljute, nasmejane, ozbiljne, uplašene, zezatorske, radne, brižne, strasne, ljubavne. E, ove poslednje dve vrste, dođu kao opozicija po službenoj dužnosti vladajućoj stranci iz koje je predsedavajuća. Opozicija kao i svaka opozicija, mora da udari kontru inače više nije opozicija hahahaha

Postaje mi hladno, te viknuh “bebe, kupatilo” i moje dve ljubavi krenuše pravac u kupatilo na brisanje šapa. Nakon toga će se izvaliti, Mrki na podu dnevne sobe, a Mara u fotelji. A ja, sedam da zapišem ovo, da ispijem ćašu vina do kraja, pa da odmorim umor.

Okačeno sećanje

čajnik,knjiga,zvuk,čiviluk,lula 


 Gligorije se opružio po starom kanabetu dok je metalni čajnik na plotni razgorele peći poskakivao
i zveketao poklopcem nagoveštavajući da je voda ključala. Nije se mnogo obazirao na taj zvuk, to mu je više bio neki ritual
nego samo ispijanje čaja. Sviđala mu se činjenica da se u gluvoj, memljivoj sobi nešto događalo, pa makar to bila samo voda
koja je se tako poigravala.
Bio je oduvek sam, isto kao i njegova lula što je čamila u zelenom kredencu, otkad je ostavio duvan.
Onda se maši za jednu debelu knjigu, smeđih , poprilično pohabanih korica na kojoj je pisalo - Sveto pismo.
Ko će ga znati zašto ju je iznova i iznova čitao pošto nije bio religiozan. Ta knjiga ga je fascinirala,
ne književnom stilistikom, već samim tim što je bila i jedina u njegovoj kućnoj biblioteci. Sticao se utisak da je kod njega sve bilo jedino i usamljeno.
Jedan čovek, jedna lula, jedna knjiga...čajnik koji je i dalje plesao po vrelini peći, i čiviluk u uglu sobe gde je umesto šešira, okačio sećanja.

I mene je samu ova priča baš dotakla!

Raznobojne reči

Dale je oduševljen!I ne časeći čas,uvali mi nov zadatak.
Zadao mi je reči:krivina,jaje, daktilograf,plomba, lišće

 Jos jedna krivina ….Grabio je krupnim koracima . Plasio se da ga mrak ne zatekne u šumi. Uska stazica je na nekim mestima bila skroz urasla u travu pa se često saplitao o nju. Na trenutak je zastao kako bi došao do daha. Naslonio se na stablo bukve glasno dišući. Ispod drveta je na travi lezalo polomljeno ptičje jaje. “Nije joj bilo suđeno da živi” ... Pomislio je i produžio dalje. Šuma mu je u suton delovala nekako sablasno. Nije ni pomišljao dok je bio dečak da će otići odatle, da će raditi kao daktilograf i da će mu jednog dana ta šuma nedostajati. Osetio je umor i strašnu žeđ .Znao je da se tu negde u blizini , čim se izadje na seoski put nalazi kladanac. Pronašao ga je. Zahvatio je hladnu vodu i počeo halapljivo da  pije. Od hladne vode zaboleli su ga prednji, okrnjeni zubi iz kojih je virila plomba. Obrisao je usta rukavom košulje i pogledao u pravcu sela. Bio je blizu. Krovovi kuća uzdizali su se iznad krošnji drveća. Okretao se oko sebe i posmatrao poznati predeo koji je ostao isti i posle trideset godina. Toliko je prošlo od kad je napustio rodno selo. Osećao je iste mirise, hodao po istom putu, posmatrao je iste krovove kuća….Rukom je dohvatio lisće sa obližnjeg bagrema i počeo da ga baca u vis , baš onako kako je to činio dok je bio dete. Lišće se razletelo poput konfeta. Osećao je radost.Uskoro će se naći u kući u kojoj se rodio. Sedeće sa svojim ,sada već ostarelim roditeljima. Spaveće u svom krevetu, u sobi koja miriše na dunje. Osetiće onu toplinu , ljubav kakva se na drugim mestima ne sreće. Znao je da će tako biti. Probudiće se srećan , želeci da zauvek ostane tu gde je i vreme stalo.

Igre

David,Dale od milja,otkrio je moj talenat,tako on to naziva,da umem da pišem.I počeo je da mi zadaje po pet reči da bih imala kostur za priču.I neumoran je.
Mislim,on je i krivac što se sada to nalazi na blogu.
Eto reči za igru: flaster,oko,udovica,grana,pukotina


"Petreeee, dođi brzo....dođiiiiiii" zajapurena od trčanja, iz sveg glasa doziva Jaca sagnuta u stranu kraj stabla drveta. A to drvo, svo krivo i čudno, imalo je pukotinu u stablu. Nalazilo se na imanju udovice Marije. Divna žena bez poroda, ali je decu obožavala i često, vrlo često, je i sama učestvovala u njihovim istraživanjima. Maštovita, sitna a okretna, kad se zanese u neku priču, izgleda baš kao devojčurak. Oči joj se zacakle, šunja se, ispituje, izmišlja tako lepo i potpuno prirodno, kao da nije odrasla osoba. Uživi se u svaku ulogu. Deca su je jako volela i zvala prosto.....Marija. Ona je bila sve, od drugarice do saborca i nekog ko je pred roditeljima, kao odrasla osoba, pravdao njihove nestašluke.
Debeljuca Pera lagano dotrčava gledajući u pravcu jacinog pogleda.
"Vidiš ovu rupu? Ajd' gurni ruku unutra ako smeš? kikice joj pri izazivanju Pere zalandaraše
"A što ne bi smeo?" kao kočoperno hrabro pita Pera ali ruku ne pruža
"Da te ne ujede veliiiki gušter koji tu živi" .....trep.....trep.....kažu plave oke
"Nema tu guštera" podviknu Pera
"Imaaaaaaa.....
"Nema kad ti kažem""Dokaži".......trep...trep..
 Bogme, Peri nije svejedno. Ali, mora da bude muškarac i tačka. Stegnu vilicu, jako zažmuri i gurnu ruku u rupu. Niiiištaaaaaaa......kakvo olakšanje, pomisli Pera i otvori dva smedja oka. Bucmasti obrazi se jarko crvene......nešto mu je vlažno kažiprst dodirnulo...kao da ga je liznulo....mora da je onaj gušter  Brzo povuče ruku i ispravi se ne gledajući. Po lucu ga opauči grana udarajući po širom otvorenom oku. Na belom obrazu osta brazgotina.
Zajauka Pera i zatetura se od siline podizanja sopstvenog buckastog tela te udari i Jacu. oboje padoše kraj šupljog stabla.
"To je gušter Jaco.....ogroman.....ima ovolikeeee oči......i......i.....ogromna usta" progovori Pera bolno.
"Ma kakav gušter.....vidi oko kakvo ti je" reče Jaca otresajući roze haljinicu i odjednom joj nije bilo do šale i izmišljanja. Ženska praktičnost zameni mesto mašti, i bi joj krivo što je izazivala drugara. "Ajmo kod Marije da ti pogleda to oko i stavi flaster na poderotinu, eno je pravi uštipke"

Jezero suza

Polako se zahuktava igra!

Figura,Misao,Ptica,Jezero,Vika 

Noć puna mesečine čiji se odsjaj odbijao od površine jezera sablasno je osvetljavao obalu.
Šetajući obalom na duši je nosio celokupni teret. Poslednjih nekoliko dana osećao se tako prazno, bio je izgubljen u svom svetu ludila. Halucinacije koje su ga vodile medju čudovista koja su svojim ljigavim pipcima vadile njegove oči, iscrpele su i poslednje atome njegove snage.
Ovo veče je odlucio da provede u šetnji pored jezera, ne bi li malo odvratio svoju misao od ludila koje ga je svakim danom sve više obuzimalo.
Isprva mu se šetnja činila relaksirajućom, hladan povetarac i pesma zrikavaca prijali su njegovom telu i opuštale um. Šetajući udaljavao se od graje ljudi koji su sedeli pored obala jezera i uživali u divnoj noći. Graja je prestala i odjednom je shvatio da se nalazi sam. To ga je uznemirilo. Osetio je hladan talas jeze koja mu prožima celo telo. Gubio je dah, nije mogao da diše, drhtavim prstima prešao je preko svog čela i osetio graške hladnog znoja. Pošao je u pravcu ljudi da zatraži pomoć ali se predomislio.
Kroz glavu mu je prolazila misao kako su oni zli i ako im bude rekao šta oseća baciće ga u jezero.
Strah ga je obuzimao sve više. Svom snagom je potrčao u suprotnom pravcu. Trčao je dok nije izgubio dah. Pao je na kolena ,uhvatio se snažno za kosu i urliknuo "Zaštooo!".
Nije mogao da izdrži taj naboj straha koji je rastao u njemu i briznuo je u plač. Podigavši glavu kroz suzne oči ugledao je stenu koja mu je izgledala kao figura neke ptice, njemu nepoznate ali sablasne i preteće. Osetio je snažan bol u slepoočnicama i znao je da treba da bude spreman na još jedan košmar. Snagom uma pokušavao je da ubedi sebe da je to samo halucinacija, ali je osećao kao ga um napusta, kako mu se um pretvara u balon koji ga napušta i na povetarcu diže sve više u vazduh. Pogledavši ponovo ka steni ugledao je žarko crvenu pticu sa crvenom ćubom na glavi, oštrim povijenim kljunom i očima koje su u njemu izazivale osećaj pretnje. Gledao je u njene oči netremice i osećao je kako se parališe od straha. Snazan krik koji je ptica ispustila proziveo je bol u njegovim ušima od kojeg mu se snažno zavrtelo u glavi. Više nije imao umne snage da se odupre stravičnom prizoru, kao mučenik stropoštao se na bok.
Ispred očiju su mu bile slike hiljade ptica koje kruže oko ljudi opkoljenih bodljikavom žicom. Krik ptica u ušima mu je izazivao jake bolove, a vika zapomaganja ljudi parala mu je dušu, poslednjom trunkom svog zdravog razuma uspeo je da pusti jednu suzu iz svog oka.

Ovu sam napisala,jer sam se danas srela sa osobom koja ima jasno izražen strah!Strah je emocija koja nas zaustavlja u našim akcijama,rekla sam.

Ima li tužnih bajki?

Klasa,nemir,Žito,Korito,Pralja 

Ova je moja bajka!

Nagnuta nad korito,ribala je već treći put ,istu uniformu.
Uzdahne,obrisavši znoj sa lepog čela uokvirenog sa dva uvojka rose boje kao tek popijeno vino, njene prelepe kose,i nekoliko pegica na prćastom nosu.
Pogleda u daljini kako se na vetru talasa žito .
Koliko lepote u talasanju žita pod junskim suncem,toliko gorkih slika iskrsnu pred njom.Sećanja!
Nemir je ponovo obuze jer je osetila njegov pogled koji je pratio njenu figuru.Prišao joj je kao mačka s ledja i tako blizu se primakao njenom telu,da je osetila njegov dah kako joj miluje otkriveni deo vrata.
Znala je ako dozvoli bliže da joj pridje ,biće kao i tog leta medju klasjem žita.Ona će ostati samo njegova pralja, a on će obući čistu uniformu koja će mirisati na njene ruke.Elitna klasa njegovog okruženja biće iznenadjena kako na njemu sve sija,a neće znati koliko ljubavi je utkano u taj sjaj!

Prijatelj

prijatelj,pomoć,žal,uteha,život 

 Sve zadate reči su odlike.

Mračno raspoloženje je sve više uzimalo maha. Dohvatila je telefonsku slušalicu i počela da okreće brojeve. Bio joj je potreban neko. Mrzela je kada je obuzme to čudno osecanje.
Svi sa one strane žice su imali nekakve preče obaveze ili im trenutno nije bilo do priče. Bila je očajna, osećala je još veću potištenost i kajanje što ih je uopšte pozvala. Ona je uvek bila tu za svakog od njih, slušala ih, tešila….
Često je zapostavljala svoje obaveze, porodicu da bi pomogla “prijateljima”. Posle toliko godina shvatila je da pravi prijatelji ne postoje ili ih ona nije pronašla. Razmišljala je i o tome da možda ima prevelike prohteve jer je merila sve prema sebi.
Ona bi za njih sve učinila, a oni nisu bili spremni da učine za nju ni pola od toga.
Često je ponavljala da je pravi prijatelj onaj sa kojim se možeš radovati ali i podeliti tugu. Uvek kad bi joj zatrebala pomoć svi su imali neke preče obaveze, a ona , ona je uvek bila tu za njih. Sedela je na stolici pored telefona i tupo gledala u slušalicu. Po ko zna koji put je pokušavala da otkrije čarobnu formulu koja bi joj pomogla da se zauvek oslobodi nepodnošljive tuge .
Imala je već odraslu decu , dobrog supruga ali se i pored njih povremeno osećala odbačeno i usamljeno. Kad bi zapala u takvo stanje uvek bi se setila Mitketa iz “ Koštane”, njegovog vapaja. Osećala je svaku njegovu reč, tugu , prazninu u duši . Smatrala je da su bolovali od slične boljke.
Držeci i dalje slušalicu u ruci sa očima punim suza glasno je govorila odlomak iz knjige “ Bolan od kako se rodija. - Toj sam ja!... Pa od t'j bol, jad, - dert li je, prokletija li neka, - eve na nogu ginem. Idem, pijem, lutam po mejane, dert da zaboravim, s'n da me uvati. A s'n me ne vaća. Zemlja me pije... Noć me pije... Mesečina me pije... Ništa mi neje, zdrav sam, a - bolan! Bolan od samoga sebe. Bolan što sam živ. Od kako sam na svet progledaja, od t'g sam još bolan.”
 Jedino što ona nije osećala “žal za mladost”, već je osećala suprotno od toga.
Ona je jedva čekala starost i dan kada će nestati i pretvoriti se u prah, prašinu u nedokučivom beskraju. Uteha joj je bila pomisao da će se ovaj i ovakav život jednog dana završiti i da će se njenim nestankom osloboditi mesto za nekog ko će imati vise sreće.

Vlasi

plastika,lampica,trzaj,pšenica,kravata 

 

Igra se nastavlja na obostrano zadovoljstvo!

 

Kao da joj se lampica upalila iznad glave:
,,Pa da! Ofarbaj kosu u boju zlata. Bićeš moj Mali Princ."
Nameštao je kravatu. Kratki trzaj dovršio je zatezanje šarene omče oko vrata. Kasnio je.
,,Iz tvoje glave rašće pšenica. Sunce će se uplesti među žute niti a vetar će šarati odsjajima po mutnim odrazima tuđih lica."
,,Kasnim", kratko je izgovorio, pomalo iznervirano. Ispratila ga je pogledom do vrata, gde je zastao pogledavši na zidni sat od plastike.
,,Idem sad. Čućemo se kasnije."
Vrata su se zalupila. Ostala je tako još neko vreme u tišini, rukom prelazeći preko mekoće svojih sveže narandžastih vlasi.

Slova u igri

kolač,ljubazno,sveže,radoznalac,slavuj 

 Dobovanje prstiju po tastaturi prekinula je pesma ptice.To je slavuj.
Stajao je na grani koja se mirno oslanjala o njegov prozor.
Iako je jutro sveže,prozor je bio širom otvoren.
Mali radoznalac prelepog glasa,skrenuo mu je misli.
One su postale vedrije ,kao nebo koje se budilo pod toplim sunčevim zracima.
Život je lep,pomislio je i uzeo kolač sa tanjirića,koji mu se ljubazno smešio.

Skrivena,gde?

tanjir,šišarka,fioka,sat,klatno

 

Sedeo je sam u mračnoj sobi. Teškim tamnim draperima skrivao se od svetlosti. Piljio je u tanjir koji je bio prepun pikavaca pomešanih sa ostacima hrane.Soba je podsećala na odavno napusten grob, koji više niko nije posećivao. U mraku se nezirao štafelaj na kom je stajala nedovršena slika. Oko njega su bile razbacane četkice sa ukoravljenom dlakom od sasušene boje. Na stočiću ispred, otrcana šišarka sa granama neobičnih oblika. Stajale su tu prašnjave , zaboravljene. Postavka koja verovatno nikad neće završiti na nekom od platna. Telefon je zazvonio. Ustao je sa flašom u ruci . Zateturao se i udario u ivicu komode iz koje je štrčala prazna fioka. Zastao je ne obračajući više pažnju na zvonjavu telefona. Zagledao se u fioku gde su se nekad nalazile njene uredno složene stvari.
Vratio se do fotelje i seo. Pogledao je u sat čije se klatno jednolično pomeralo . Kupila ga je na nekom buvljaku. Dopao joj se jer joj je delovao nekako starinski.Odjednom ga obuze bes. Bacio je flašu u pravcu sata. Polete i srča se od siline udarca razlete po celoj sobi. Ustao je i svom snagom povukao draperije koji su sa alkama završili na podu. Zagledao se u svetla grada razmišljajuci gde je sad njegova pesnikinja. Iza kog prozora se sakrila !? Hoće li se vratiti ili je otišla za sva vremena , odnevši sa sobom sve svoje pesme.

Zaista ovaj mi način prija.Niže mi s misao za mišlju.

Radost

E he,ovako je već bolje!
prozor,pšenica,radost,mačka,kamen

  To nije bila baš neka kuća pored puta ali put nije bio daleko. To nije bio neki put previše napadan, ali imao je svoje okuke i suženja i zanimljivosrti. To nisu bile neke daljine, ali prisustvo obližnjeg naselja dalo se naslutuiti svake večero po svetlosti u daljini. To nisam bila ja kraj prozora što jutro dočekijem, ali lik te žene bio je obris žena sa periferije.
Dobuje pšenica sunce na rukama. otkosi padaju. Starinski, srpom. Kamerman polako prelazi sa grupne scene na kadar ruku i podsuknji . Zrikavci odnekud. jara . nebo sa beličastim grumuljicama. Pastorala.Radost je trajala dok se kamere nisu isključile. Jer teško je poverovati u sve van objektiva, van montaže, van okvira delatnosri ton majstora i majstora svetla. Samo skup slučajnih likova poređanih kao u teatru sa lutkama. Lutkomendija jedna.
Žena kraj prozora, pogladi mačku. Mačka iskoči kroz taj prozor , sasvim sa početka naše priče. Kamen u daljini što o drvetu na kraju horizonta sanja, pomeri svetove i likove i zvuke i prelest jednog dana.
kamermen sede za zapali jednu.
Škljoc. I rez.

Grabljama

ostrvo,led,lice,grabulje,loza 

 Potopi lice u more dok ti dve pećine ne ostanu jedino ostrvo kao santa leda usred okeana.
Uzmi grabulje i pokupi lišće porodične loze i oseti zadah beznačaja ličnog prisustva. Zvezde ne zanima ko si, svemiru ne duguješ ništa.
Postoj slobodan pod sopstvenim suncem.

Septima

Au,šta je sada ovo?septima,paraplegičar,božanstveno,naprotiv,teroristički 

Septa septima septa septima sep...ptica pa prepelica zavijujutkom neba negledica oooooo
a sedmog da na u grlu knedla , u knedli vrabac podunavac

dana sedmog kotrajući gladnu daljinu pokrenuh
paraplegičara ruku pridržavam, prelazno li je..tela kad ritam poremeti se
božanstveno daljom odjekuje leta pokušaj, reči sazvučje

naprotiv što je sedmog dana uzdanica šestog tek treptaj budućeg beše

teroristički jedan sunovrat smisla sasvim

čvrsto stegoh ruku, sebe odnekud prepoznajući

Nedosanjano

Pariz,luster,igra,san ,ptice 

Jedan od jesenjih sumraka koji pozdravljaju ptice.Pariz pred noć ili noću?!U svakom slučaju Pariz koji se živi,koji živi.
Sa flašom prvoklasnog vina,recimo desertni muskat i komadićem sira.Rikota preliven sa malo meda ,prija.
Pogled joj je pao na na luster iz koga se širla svetlost neobične boje.
Igra svetlosti i senke.Kao njen nedosanjani san u šetnji po Jelisejskim Poljima.

Fragmenti

Vraćam se na formu koju Dale voli.Tvrdi da se tu čeličim..
stroj,vozovi,zapaljena šuma,mokraća,pastva 

Fragmenti kupea na uzici noći. Cijuk kad sunce probije dašćice poda.Stroj novog dana
Zvuk mimoilaženja. Vozovi u tunelu zvanom želja grcaju jutro u snenim očima putnika.
Zapaljene šume mame sećanja na dan kad smo verovati Smeli. I umeli. I mogli.
Dok kotrljam zube u usnoj duplji, negde tamo na severu, budiš se. znam. Okno pruža obzor novog dana na tvoje kapke. Ustaješ, tek da spustiš roletne. Rano je još za tebe.
Suton je uzeo mokraću prolaznika na sebe.
Jutru pastva uzima meru...